|
|
Доступни
подаци потврђују да је Вук био старији син
Мићуна Шогова, родоначелника братства. Он и
млађи му брат Андрија, дакле, чине другу
генерацију, или, како се то у народу чешће
каже, друго кољено, односно пас.
Живио
је крајем 17. и почетком 18. вијека у Велестову,
прво у сеоцету Бечићима, а затим у Макљену.
Велестово је припадало племену Озринићи, а
племе је било у саставу Катунске нахије,
једне од свега четири нахије које су чиниле
Црну Гору тога времена.
Митрополит
Василије Петровић у својој Историји,
приликом набрајања најугледнијих
Црногораца из 1711. године има одређени
редослијед, који територијално изгледа
овако: Његуши, Озринићи, Цетиње, Брајићи,
Мајине, Побори, Грбаљ, Паштровићи, Црмница,
Ријечка нахија, Љешанска нахија, Комани,
Пјешивци итд. Сва каснија набрајања
црногорских главара имају приближно овај
редослијед, а то, свакако, има одређени
значај. Озринићи су, дакле, на другом мјесту.
Први Озринић кога владика Василије наводи
је Вукота Вукашиновић, други је кнез Коица
Николић, а трећи војвода Вук Мићуновић.
Вук
је био неустрашив јунак, па је с правом
заслужио мјесто у историји, народној пјесми
и легенди. Владика Петар II Петровић Његош
учинио је Вуково име бесмртним у свом
Горском вијенцу. Истакнуто мјесто које је
Његош дао Вуку међу личностима Горског
вијенца можда је најбоље запазио и изразио
епископ др Николај Велимировић кад каже:
"Мићуновић највише личи на Обилића.
Отворен и простодушан, готов на наивну шалу
(с попом Мићом) и осетљив према туђем болу (поводом
Батрићеве смрти), не предајући се никад
смућености и безграничној тузи као његов
поглавар (владика Данило), не мучећи себе
вртлогом дубоке спекулације као игуман
Стефан, Мићуновић гледа пред собом широк
пут, с кога га никаква сила на свету није у
стању скренути. Тај пут јесте пут правде, на
коју неправда не сме ни сенком својом
ступити, на коју ништа не сме ступити што је
нечисто, несвето, неблагородно, слабодушно
и тиранско. Мићуновић је човек дела, он зебе
од много мишљења; све његове мисли упућене
су на једну страну: како ће се што моћније
заштитити правда и казнити неправда.
Мићуновић је изабрано оруђе песниково у
погледу витештва, као што је слепи Игуман
његово изабрано оруђе у погледу философске
мисли: кроз Мићуновића изражава Његош
погледе на витештво и на витеза".
Високу
оцјену Вукове смјелости и ума Његош даје
кроз уста мнозине црногорских главара, који,
када им кнез Јанко прича како је Вук
разговарао са никшићким капетаном Хамзом
Мушовићем, говоре:
"Мићуновић
и збори и твори
Српкиња
га јошт рађала није
од
Косова, а ни пријед њега!"
Историја
и народно предање казују да су Црногорци за
своје главаре бирали само најхрабрије и
најмудрије саплеменике Онда је природно
што је Вук био и сердар, и војвода и
барјактар озринићки.
Ердељановић
за Вука каже да је водио чете и да је са
Катуњанима и Приморцима учествовао у рату
против Турака.
Народна
пјесма "Царев лаз" Вуку даје истакнуто
мјесто у познатој бици с Турцима 1712. године.
Царев серашћер је, према пјесми, тражио од
владике Данила харач и уз харач три позната
црногорска јунака: Драшка Поповића, Вукоту
Мрваљевића и Вука Мандуншћа, као услов да
одустане од напада на Црну Гору са силном
војском коју је довео. Када је владика
прочитао серашћерово писмо главарима, Вук,
без двоумљења каже:
"Дајте
харач, браћо Црногорци,
Ја не
дајем Драшка ни Вукоту,
Ни
сокола Вука Мандушића,
Нако с
мојом од рамена главом;
Нит
Турчину нигда ништа дајем,
Док је
моја глава на рамена,
до
крваве сабље и пољане!"
Ови
стихови асоцирају на стихове из Горског
вијенца кад Вук риџалу Осману каже:
"Држ,
риџале, узми овај фишек,
понеси
га на поклон везиру
и кажи
му да је то цијена
које
драго главе црногорске."
Пјесма
даље говори да један од црногорских ухода,
по повратку из турског табора, саопштава
владици Данилу да паша има много војске, али
да су војници болесни, а коњи оронули и
закључује:
"Да
ја имам стотину јунака
Ка
сокола Мићуновић Вука,
Насред
би му Зете ударио,
Насред
Зете и посред ордије,
Наш
мејдан би, ако бог да, био!"
Владика
Данило дијели војску на три дијела и:
"Даде
једну Мићуновић Вуку
И посла
га у Врању планину".
Средину
војске је, изгледа, у боју предводио владика
Данило, лијево крило Вук, а десно Јанко
Ђурашковић. Вук је први ударио на Турке, а
затим и остале војсковође и црногорска
побједа је била потпуна.
У
Примјечанију уз Огледало српско Његош о
Царевом Лазу, поред осталог, каже: "Ово је
највећи бој међу Црногорцима и Турцима био;
овђе су Црногорци најсјајнију побједу над
Турцима одржали. У овоме боју ранио се
владика Данило, погинуо Јанко Ђурашкокић и
ранио се Вук Мићуновић два главни војводе
времена Данилова".
Петар
Петровић Његош је у раној младости испјевао
епску пјесму, коју је Сима Милутиновић-Сарајлија
забиљежио. Пјесма почиње стиховима:
"Пише
вино до три побратима
У
крваву Пиву на крајину
Од
керваве ловне Горе Церне.
Једно
бјеше Кузману Бјелица,
А од
Цуцах Мићуновић Вуче,
Од
ускока Јакша Гачанине".
Јунаци
се уз пиће разговарају и казују колико је
који посјекао турских глава. Јакша каже да
је сто једанаест, Кузман осамдесет, а Вук
сто осамдесет. Дакле, Вук сам скоро колико
Јакша и Кузман заједно (мада је, очигледно,
пјесник у сва три случаја хиперболисао).
Даље се у пјесми говори како су три
побратима, на вилин поклич, похитали у помоћ
Морачанима и на Јаворју посјекли
седамдесет турских глава. Интересантно је
да се у овој пјесми Вуково поријекло везује
за Цуце.
Познати
су чести и крвави бојеви између Црногораца
и Турака око оваца и пасишта. Зато су и ти
бојеви и истакнути јунаци у њима честа тема
народних пјесама. Једна од њих је и "Ибраим-паша
и Велестовци", у којој је главна личност
Вук Мићуновић. Пјесму је Његош унио у своје
Огледало српско, а догађај је датиран 1713.
године.
Скадарски
везир је писао, како каже пјесма, спушком
паши Ибрахиму Пармаковићу да су у Сађавац
сашле црногорске овце и да су:
"Пред
овцама до три војеводе:
Мићуновић
с Велестова Вуче,
Мрваљевић
Драшко и Вукота;
То су
турске вазда крвопије,
Од њи
плачу све турске крајине".
Турци
су ударили на овце кад Вук није био код њих,
али су их јуначки бранили чобани, па тек:
"С
много крви овце одјавише".
Вук
је чуо да су Турци ударили на њихове торине:
"Па
потрча браћи у помоћи,
Код
торинах Турке застануо
И
јуначки удрио на Турке.
Када
Турци Вука опазише,
Плећи
даше, а бјежати сташе".
О
овом боју постоји још једна варијанта епске
пјесме, сасвим различита од претходне.
Спушки капетан је, према овој пјесми, био
забринут што му Црногорци, који су сјавили
овце да им пасу поред Зете, пјевањем и
пуцањем из џефердара узнемирују дјецу и
кадуне у граду. Зато, је послао ускока
Ђуровић Сворцана с двојицом Турака да уходе
овце и чобане и виде смију ли на њих ударити.
Уходе су ноћу обилазиле торине и, између
осталих:
"На
торину бјеху нагазили,
На
торину Мићуновић Вука,
Али
Вука у колиби нема,
Већ
његова два нејака сина
Луди
Драшко и луди Никола.
Вечерало
двоје ђеце лудо,
Па
заспаше поред огња живог".
Уходе
охрабрене Вуковим одсуством говоре
капетану:
"Ми
смијемо њима ударити
Докле
нема Мићуновић Вука,
Да је
Вуче, не би ударали".
Капетан
је покупио чету и ударио на црногорске
торине. Вукову дјецу затекао је на спавању и:
"Закл'
обоје као јањце мале,
Из
торине отворио овце,
Јави
овце, нико не брањаше".
Међутим,
овце из других торина, а касније и Вукове,
бранили су остали чобани: девет Вукотића и
два Поповића.
Вук
је у то вријеме с четом отео овце Мушовића
из Никшића и изјавио их на Повију. Одатле је
чуо бој поред Зете и одмах је знао шта се
догодило. Зато је одредио два-три друга да
плијењене овце јаве пут Чева, а он је с
осталом дружином пожурио:
"Ђе
пуцају многи џефердари,
Ђе се
бију мрки Црногорци
Бране
своје пребијеле овце.
Тада
Вуче удри испријека
Турцим'
даде јаде без лијека:
Побјегоше,
оставише овце".
Вук
је џефердаром убио Ђуровић Сворцана, а
капетана је сустигао на градској капији и
ножем га посјекао. Али, тешко ожалошћеном и
разљућеном Вуку то није било доста:
"Но
шће уљећ' у бијела Спужа,
Спужа
шћаше запалити града,
Но не
даше браћа Поповићи,
Мићуновић
завикаше Вуку:
"Врат'
се, Вуче, ако бога знадеш!
Ти си
своју ђецу осветио,
Морем' у
град лудо изгинути".
Црногорци
су, како пјесма каже, повратили овце. Вук је
погинуле синове понио у Чево и укопао, а
потом рекао:
" Ја
не жалим оба моја сина,
Кад их
вако јесам осветио;
А
остаде мој милосан сине,
Сине
Ђуро, мој једини сине,
Кој' ће
јунак бити на мегдану".
Вук
је уз брата Андрију и бана Милоњића главна
личност народне пјесме "Вук Мићуновић и
бегови херцеговачки". У пјесми се говори
како:
"Пију
вино три добра јунака
У
малено село Велестово,
Под
Копитник зелену планину,
На двор
био Мићуновић Вука;
Једно
главом Мићуновић Вуче,
Оно
друго Милоњићу бане,
Треће
змија Мићунов Андрија".
Вино
је служила "Вукова љубовца", па је,
наводно, јунаке прекорила како се нијесу
осветили херцеговачким беговима, који су им,
када је Ћуприлић похарао Црну Гору и
запалио Велестово, заклали свијем тројици
по једно дијете, с којима је она била
побјегла у Копитник, а њу су заробили и у
ропству је држали годину дана. Прекорени
јунаци су, како пјесма даље каже, покупили
малу чету, пошли у Херцеговину и у засједи
сачекали Турке, а када су се они близу
примакли:
"Цикну
џеко Мићуновић Вука
И
погоди Ченгић Дервиш-бега
Међу
токе у прси широке,
Задријема
Турчин низ ђогина,
А
припаде Мићуновић Вуче
Са
зеленим мачем у десници,
Од
рамена одсјече му главу
И узе му
главу и оружје
И
његова коња виленога".
И
остала Вукова дружина се јуначки понијела и
била срећне руке на мегдану, једино је Марко
Станојевић у сукобу с бегом Љубовићем
допануо тешких рана, па је кликовао Вука у
помоћ:
"Ај
ђе си ми, Мићуновић Вуче?
Посјече
ме Љубовић Алија!
Кад то
чуо Мићуновић Вуче,
Он
заскака с десне на лијеву
С
пламенијем мачем у десници
И
посјече бега Љубовића;
Узеше
му главу и оружје
И за
дизгин вилена лабуда".
У
епској пјесми "Сватови Љубовића"
говори се како је бег Љубовић из Невесиња
испросио дјевојку у Бару, па да би са
сватовима могао слободно проћи кроз Црну
Гору, замолио је свога побратима чевског
војводу Ђукана Бурића да окупи биране
црногорске јунаке да му пропрате сватове од
Чева до Ријеке Црнојевића и назад до Пољана,
а за ту услугу обећао је богате дарове.
Ђукан се одазвао беговој молби па шаље "књиге"
јунацима, од којих:
"Седму
посла Велестову равну
На два
брата - два Мићуновића".
Цриогорци
су се, наводно, наљутили на бега што им није
оставио "гроша ни дуката" да пију на
Ријеци, гдје су остали да га чекају док се из
Бара врати. Зато је Ђукан ријешио да не
прати сватове све док им бег не да све
дарове које је у тазбини добио.
Кад
му једном бег каже да калаузи, он одговара:
"Хоћу,
бего, ал' овако нећу,
Док ми
дадеш за јунаке дара,
Баш
твојега мача од бедара
Да
дарујем најбољега друга
С
Велестова Мићуновић Вука
И
Андрију брата његовога;
Јунаци
су, весела им мајка,
Па би
могли начинити кавгу".
Међуплеменске
свађе и обрачуни често су прерастали у
сукобе с трагичним посљедицама. Да би се
даљи сукоби и крвна освета прекинули, на
сцену су ступали судови добрих људи.
Племена су у те судове бирала своје
представнике, који су уживали апсолутни
углед и повјерење, а који су у исто вријеме
имали ауторитет и код противничке стране.
Документи говоре да је Вук у својству члана
таквог суда у фебруару 1709. године
посредовао између Бјелица и Ћеклића,
поводом плијена оваца и погибије Јована
Ракуновића, и да је у марту 1715. године био
члан суда добрих људи у спору између Његуша
и Кртола, а предмет спора био је један во,
кога су петорица Његуша заплијенили у
Кртолама.
О
Вуковом и Андријином кметовању у сличним
споровима и то не само међу Црногорцима, већ
и међу Турцима, говори народна пјесма "Диоба
Селимовића". Наиме, браћа Мујо и Алија на
Ријеци Црнојевића 1710. године, дијелили су
очевину. Но, како се нијесу могли погодити
око подјеле, позвали су најугледније
представнике свих црногорских и брдских
племена и сусједних градова које су тада
држали Турци, односно, како пјесма каже: "Све
судије од све Скендерије" да им кметују.
Међу њима су и:
"С
Велестова два Мићуновића"
а
сасвим је извјесно да су то били Вук и
Андрија, јер других Мићуновића тада није ни
било, сем, евентуално, неки од њихових
синова, али је мало вјероватно да су они, код
живих очева, могли бити позвани у тако важну
мисију. Дакле, народни пјесник Вуку и
Андрији даје мјесто у судском вијећу међу
не тако великим бројем одабраних
представника Црногораца и Турака из Црне
Горе, Брда, Скадра, Подгорице, Никшића и
Колашина. То само по себи говори о угледу
који су уживали и као јунаци и као паметни и
поштени људи не само код Црногораца, већ и
код Турака.
У
једном списку из Млетачког архива,
датираном 1. јуна 1715. године, међу
Црногорцима који су примали плату од
Републике налази се и Вуково име. До тада је
примао плату од пет дуката, што значи да је
био у служби Млечана.
О
времену и мјесту Вукове погибије постоје
различита мишљења Томић наводи да је Вук, по
предању, погинуо 1714. године за вријеме
Ћуприлићевог напада на Црну Гору. У прилог
томе иду и двије народне пјесме: "Удар
Турака на село Трњине" и "Удар на село
Трњине", које опјевају исти догађај, то
јест бој од априла 1717. године. Црногорци су
разбили Турке и многе заробили. Заробљене
Турке сијеку и пребијају:
"За
јунаке младе Црногорце
Који
бјеху скоро погинули
Од
велике војске Ћуприлића".
У
првој пјесми пребијају "Јагличића за
Мићуновића", а у другој "Љубовића за
Мићуновића".
Томић,опет,
наводи и документ из којег се не може баш
сигурно извести закључак који је он извео,
наиме да су се у боју Црногораца и Млечића с
Турцима под Баром 31. октобра 1717. године Вук и
његов млађи син Јово истакли, да је Вук од
Турака отео заставу, коју је предао
Млечанима и да су их Млечани обојицу
одликовали златном колајном.
Највише
вјероватноће има да је Вук погинуо код
Требиња у љето 1715. године. То потврђују:
народна традиција, коју је забиљежио
Ердељановић, документи из Которског архива
и народна пјесма "Погибија Вука
Мићуновића".
Кад
су Млечани с Турцима водили рат од 1714. до 1718.
године, сасвим је извјесно да је Вук, који је
био у служби Млетачке Републике и за то
добијао плату, о чему је већ било ријечи, у
том рату учествовао на страни Млечана и
погинуо у борбама око Требиња.
У
Историји Црне Горе стоји податак да се
приликом напада Нуман-паше Ћуприлића на
Црну Гору 1714. године велики број Црногораца
склонио у Боку, под заштиту Млечана. То је
био повод да Турци објаве рат Венецији. У
току тог рата из Боке су упућивани мањи
одреди у Херцеговину, састављени углавном
од Црногораца, да узнемиравају Турке и дижу
народ на устанак. На страни 267. пише: "У
једном таквом походу према Требињу у љето
1715. године погинуо је и Вук Мићуновић,
познати црногорски јунак и један од
најугледнијих избјеглих главара. На
дужности га је замијенио његов син Милош, са
истом платом од пет дуката мјесечно.
Народна пјесма приказала је Вукову смрт као
епски подвиг на капији Требиња".
Генерални
провидур за Далмацију Анђело Емо одговара
которском надитенданту Јеролиму Бући 14.
августа 1715. године да је "с болом примио
вијест о смрти Вука Мићуновића и сердара
Ђикана". Постоји архивски докуменат који
потврђује да је одлуком провидура Анђела
Ема право примања плате са Вука пренесено
на његовог сина Милоша од 1. јуна 1715. године,
као и Терминација истог провидура од 20.
априла 1716. године, којом су синови Вука
Мићуновића и Ђикана Вукотина увршћени у
пјешачке чете са платом од по петнаест лира.
У истој Терминацији се каже: "Погинуо је у
једном сукобу с непријатељем према Требињу
Вук Мићун, Црногорац, и одмах послије умро
је кнез Ђикан Вукотин, црногорски сердар".
Народна
пјесма "Погибија Вука Мићуновића",
поред осталог, каже:
"Ма
покличе Мићуновић Вуче:
А
садеке, моји соколови,
Да
требињска врата саломимо".
Па се
загна Мићуновић Вуче
На
бијела врата од Требиња,
За
брњицу руком доватио
И у
врата ногом ударио,
Па
погледа око себе Вуко,
Ал' за
Вуком ниђе нико нема,
Но сва
војска на сред поља рамна
А сам
Вуко на бијела врата.
Када
Турци Вука видијеше,
Па на
њега огањ оборише,
Тако
Вуку лоша срећа била,
Пуче
пушка од Клобука Зука
И
погоди Мићуновић Вука,
Обје му
је ноге саломила,
Паде
Вуче на бијела врата,
На
бијела врата од Требиња".
Вук
зове Ивана Поповића да га уграби, али Иван
на то не окреће главе; затим зове Тома
Жутковића, али се ни он не одазива,
"Но
се добар јунак находио
Добар
јунак Ћеловић сердаре,
Па се
загна на требињска врата,
Те
уграби Мићуновић Вука
Донесе
га јунак под шатором
Под
шатором Петровић владике".
Пјесма
даље каже:
"Кад
умрије Мићуновић Вуче,
Сва
за Вуком заплакала војска
И сву
војску на жалост окрену,
А
највише свога господара,
Господара
Петровић владику,
Па
овако говори владика:
"А ох
Вуче, мој соколе сиви!
А ох
Вуче, златна перјанице
Свакојега
правога Србина!"
Па и
опет говори владика:
"Слушајте
ме, браћо Црногорци,
Овакога
сивога сокола
Још
Српкиња породила није
Од
Косова ни приђе Косова".
Црногорци
су Вуково тијело пренијели у Приморје и
сахранили га у селу Кута, код Зеленике, у
једној малој црквици, која је, према легенди,
баш у ту сврху за једну ноћ подигнута.
Колики
је губитак погибија Вукова представљала за
Црну Гору, говори и народна пјесма "Синови
Обилића". На вијест да је Ћехај-паша с
војском починуо на Ублима Чевским, Никац
Томановић говори двојици својих побратима:
"Турци
су се посилили љуто
Ђе је
умро владика Данило,
Погинуо
Мићуновић Вуче".
Колико
је Вук ушао у свијест црногорског народа
као стуб одбране од Турака, говори и податак
да га ни задуго послије његове погибије
народни пјесник не заборавља и не изоставља
када се диже чета на Турчина. Тако се у
пјесми "Два Балетића", која пјева о
боју датираном око 1758. године, каже да је из
Никшића изашла турска чета на Студено да
удари на овце браће Балетића, али кренула је
и црногорска
"С
Чева равна и од Велестова,
А пред
четом добре арамбаше:
С
Велестова Мићуновић Вуче,
А од
Чева Балетић Вукота".
Вукова
личност заокупљала је пажњу стваралаца
епских гусларских пјесама од његова
времена па све до данашњих дана. Чест мотив
у тим пјесмама је легенда, према којој је
Вук позван на кумство, затим за благо издан
Турцима, а ропства га ослобађа кћерка
Турчина који је Вука заробио. Има више
варијанти ових пјесама. У три од њих говори
се како је Иван, кнез села Рогама, из Пипера,
на молбу спушког бега Зотовића, позвао Вука
на кумство, а затим га издао. Међутим, док су
Турци вијећали како ће Вука уморити, бегова
кћерка, занесена Вуковом љепотом и причама
о његовом јунаштву, ослобађа га и бјежи с
њим у Велестово, с надом да ће је узети за
жену. Вук је, међутим, већ имао породицу, па
је Булу покрстио и удао за свога млађег
брата Андрију.
У
једној, пак, пјесми с оваквим садржајем
актери, сем Вука, су други. Наиме, никшићки
капетан Амза Мушовић је молио протопопа
Луку из села Превиша, код Шавника, да му за
благо изда Вука, што је овај, опет путем
лажног позива на кумство, и урадио.
Капетанова кћерка Златија, импресионирана
Вуковом љепотом, краде кључ од тамнице и
ослобађа Вука, али она не бјежи с њим, већ му
каже:
"Бјежи,
Вуче, куд је теби драго,
Жао ми
је да те сјеку Турци".
Новоизграђени мост преко ријеке Зете на Капином пољу је, по жељи књаза Николе, 1895. године, назван Мост Вука Мићуновића, а у знак признања и трајног сјећања на Вука, као знамените личности црногорске историје, захвалне млађе генерације дале су његово име по једној улици на Цетињу и у Никшићу.
НАСЛОВ: ВУК Мићунов
Народно
предање, народна пјесма и легенда казују
нам да је Андрија био Вуков млађи брат. Не
налазимо податке да је у братству и племену
био главар, а то му и није било лако бити, кад
су Вук, Драшко и Вукота већ били стекли
славу и узели главарства.
Но,
ако није био главар, то не значи да није био
и признати јунак, па га зато народна пјесма
није заборавила.
Народна
пјесма "Ибраим-паша и Велестовци"
Андрију помиње као борца у одбрани оваца,
које су, на дату вјеру Ибрахим-паше, били
дојавили у Сађавац на зимовање, али су Турци,
као и обично, изневјерили и ударили им.
Док
је Вук био негдје друго у акцији, овце су
бранили Драшко, Вукота и Андрија и других
стотинак велестовачке момчади, за које
пјесма каже:
"Све момчади ка мрке
вучади".
Кад
је Вук стигао, овце су преотете и доста
турских глава је посјечено. Било би их, како
пјесма каже, и још, али:
"Пуче пушка Мићунов
Андрије,
Те убила добра
ришћанина
Барјактара Мићу
Поповића.
С барјака се смутише
чобани,
Који ће га с Мића
уграбити,
Утолико утекоше Турци".
Сима
Милутиновић-Сарајлија забиљежио је од
Вукоте Милутинова Мићуновића из Велестова
епску пјесму "Освета Кчева". Као и
обично у епским пјесмама и овдје вила
дозива "Николи Томашу" и обавјештава
га да ће му сјутра ударити Турци, па треба да
покупи младе Озриниће да их дочека. Томаш
пише "лист књиге бијеле"
" А посла је селу
Велестову
Пријатељу Шоговић
Андрији".
Андрију
зове да му с Велестовцима дође да на
Трњинама дочекају Турке.
"Кад Андрији ситна
књига дође,
Покупио листом
Велестовце,
Свега девет другах
покупио".
Више
војске није ни могао сакупити, јер су му
Велестовци изгинули у Ћуприлићевој најезди,
па је мало ко способан за борбу остао. Ни
Томаш Николић није имао много дружине -заједно
с Андријом свега четрдесет. Али, како пјесма
каже:
"Сретња им је ура
прискочила"
па су Турке разбили и многе
заробили. О томе у пјесми даље стоји:
"А ево ти Шоговић
Андрије
И ш њим иду браћа
Црногорци,
Они воде два брата
Ченгића
И Турчина бега
Љубовића,
Осталијех стотину
Тураках".
Како
је Црна Гора у Ћуприлићевом походу 1714.
године, дакле само три године прије овог
боја, била жестоко похарана и народ остао
без игдје ишта, а нарочито без праха и олова,
Црногорци су хтјели заробљене Турке да дају
на откуп, али их је љуто укорила Томашева
снаха, а сестра Андријина, Крстиња Мојашева.
Она говори свом брату:
" Ој, Андрија, без
тебе остала!
Куд ми водиш бега
Љубовића,
Који ме је поробио
лани?"
Андрија
је послушао сестру и све заробљене Турке су
посјекли.
Судећи
по пјесми "Удар на село Трњине", у којој
је ријеч о истом боју, Андријиној сестри
Крстињи, иначе удовици кнеза Мојаша
Ђукановића, којега је везир Ћуприлић на
звјерски начин погубио, бастало је не само
рећи, већ и посјећи. Она се, према овој
пјесми, не обраћа брату, већ дјеверу:
"Мој ђевере Николић
Томашу,
Куд ми водит бега
Љубовића?
Зар сам мало њему
робовала,-
Лани ме је беже
ухватио,
Кад похара везир
Ћуприлићу,
Кад похара ломну Црну
Гору,
Робовала за годину
данах.
Дај ми ножа, а на ти
куђељу
Да посјечем бега
Љубовића".
У
пјесми "Вук Мићуновић и бегови
херцеговачки" Андрија се назива змијом,
што је симбол јунаштва. Он је с Вуком и
осталом дружином био у засједи, па кад су се
Турци примакли и бој започео, о Андрији
пјесма каже:
"Виђи змију Мићунов
Андрију:
Уби Андро Малић Алај-бега,
Па допаде посјече му
главу
И узе му руво и оружје
И дебела коња од
мегдана
Под пусатом и пунијем
ал'том".
Да је и Андрија, заједно с братом му Вуком, позиван у суд добрих људи говори нам народна пјесма "Диоба Селимовића" која је већ подробно цитирана у Вуковој биографији.
Народно предање каже да је кћерка спушког бега Зотовића кришом пустила Вука из очеве тамнице и побјегла с њим у Велестово, вјерујући да није ожењен и с надом да ће она својом љепотом и чином да му је живот спасила заслужити да је узме за жену. Вук је међутим већ имао породицу, па је Булу, која је доказала да поред љепоте има и храбро срце и племениту душу, покрстио и вјенчао за Андрију. Из тога брака настао је, како то народ зна сликовито да каже, широки траг - више од седам стотина мушких потомака за непуна три вијека.
НАСЛОВ: ВУК Мићунов
НАСЛОВ: АНДРИЈА
Мићунов
II: Туња Шајов, Тодор Живов, Баћо Ђуричин, Марко Ђуричин, Новица Ђуричин, Јован Мустафин >>