РОДОСЛОВ БРАТСТВА МИЋУНОВИЋ

II Туња Шајов   Тодор Живов   Баћо Ђуричин   Марко Ђуричин   Новица Ђуричин   Јован Мустафин  

ТУЊА Шајов

 Рођен је, а и читав живот је провео, у Велестову. Није имао ни шеснаест годииа кад је посјекао прву турску главу. Тада је оставио чобанство и кренуо у хајдучију по Црној Гори и сусједној Херцеговини.

Туња је био средњег раста и широких плећа, као да је исклесан од гранита. Живио је спартаиски, јер су му услови тако налагали. Врло млад је постао барјактар Чевског батаљона, а такву част могао је заслужити само човјек изузетне храбрости и великог угледа у свом племену.

Његов саплеменик и саборац из сусједног села Марковине чувени Новак Рамов Јововић имао је репутацију Црногорца који је посјекао највише турских глава, па је оп био Туњи узор и изазов да се с њим у витештву надмеће.

Туња је у свом племену и у Црној Гори свога времена уживао углед не само великог јунака и неустрашивог посјеклије турских глава, већ и народног паметара. Књаз Никола је посебно волио и цијенио такве Црногорце, па их је често позивао на разговор. О сусретима и разговору господара и Туње има више анегдота. Из њих се, поред осталог, види да је Туња имао смјелости да књазу у очи "скреше" оно што мисли, не зазирући од посљедица које је од тога могао имати, знајући осјетљивост и пријеку нарав свог господара.

За изузетну храброст и успјехе у многим бојевима и за одважност и углед у племену и Црној Гори Туњине витешке груди красила је Златна Обилића медаља, а имао је и друга висока црногорска одликовања.

ТОДОР Живов

Тодор је рођен у Велестову, највјероватније почетком XIX вијека. Већ као младић истицао се жустрином и храброшћу. У то вријеме су Марковљани убили Тодорова брата Мићуна, па је ради спречавања крвне освете између завађених братстава, на Велестово дошао владика Петар I. Он је том приликом запазио Тодора и, према предању, рекао: "Припазите на ово момче, бојим се да оно неће мировати!" Владичине ријечи су се убрзо обистиниле: Тодор је, и поред постигнутог умира, убио Марковљанина. Братственици убијеног припремали су се да одређене ноћи изненаде и униште читаву породицу Жива Павићева. О томе их је кришом обавијестила једна жена из Марковине, непосредно пред напад, па је Живо само с породицом и с нешто Мало стоке избјегао у Бањане, који су тада били под Турцима. По Тодоровој жељи, а уз дозволу никшићког капетана Мушовића, настанили су се у Селини, у селу Штрпца, недалеко од Велимља. Ту се Тодор оженио Јованом, кћерком (бањског кнеза Васиља Баћовића. Како је Тодор био ускок без куће и имовине, није се усудио да кнезу тражи кћерку, већ се с Јованом тајно договори и она с њим побјегне. Кад је кнежев син Јован чуо да му је ускок одвео сестру, кренуо је да га тражи с намјером да га убије. Отац га је, међутим, савјетовао и замолио да прво пита Јовану је ли је Тодор силом одвео, или је она пошла својом вољом, па ако је силом одведена, нека убије хајдука и врати сестру, а ако није било принуде, нека се прође кавге и благослови им брак. Кад се Јован примакао колиби у којој су ускоци живјели, чуо је сестру како пјева и одмах му је све било јасно, па је није ни питао је ли за Тодора пошла милом или силом.

Иако је знао да је на турском земљишту и да му у Црну Гору нема повратка, Тодор, опет, није могао да мирује. У Дуги је убио угледног Турчина из Никшића Мујагу Мараша. Одмах се вратио на Тупан, узео породицу и побјегао у Грахово, које тада није било ни турско ни црногорско. Ту је, у засеоку Јабуковац, провео девет година. У Јабуковцу му је умро отац у деведесетој години живота и брат Ристо, момак још неожењен.

Док су били у Селини, кумовали су с Килибардама, па је Тодоров брат Милош пошао да посјети кумове. Неко је Турке на Велимљу обавијестио да је Милош на Тупану, па му Авдо Златанић направи засједу код убла на Ријечанима и убије га. Касније су, према казивању, 1882. године, Милошеви синови Никола и Милутин одселили у Србију и настанили се у Топлици.

Кад је послије битке на Граховцу 1858. године дио Никшићких Рудина припао Црној Гори, Тодор је, као и многи други ускоци, добио амнестију и земљу у Ђурђевом Долу, гдје се и населио заједно с браћом Јанком и Богданом.

Тодор је био стални ратник и добар јунак. Учествовао је у многим борбама и хајдучким четама и убио више Турака. У једној борби у Дуги изгубио је лијеву руку и од те ране је и умро, вјероватно убрзо послије ослобођења Никшића.

Тодор се, према казивању, још док је био ускок, једном изненада у неком кланцу срио с Новаком Рамовим Јововићем. Једанак су се латили оружја (јер је Тодор дуговао крв Марковљанима), али преовладао је разум: нијесу пуцали један у другога, већ су се руковали, поразговарали и мирно се раздвојили, вјероватно с убјеђењем да је за Црну Гору ипак корисније да обојица још поживе, јер док је њих, биће и који турски зулумћар мање. Новак је, наводно, касније рекао: "Ко од Марковљана убије Тодора Живова, мени је дужан крв".

Постоји анегдота да је књаз Данило на неком скупу, кад је био добро расположен, од Тодора захтијевао да им покаже како би се сјекао с Турчином, ако би га он послао да га на мегдану замијени. Кад је Тодор тргао ханџар и направио заокрет, почеле су да му одскачу копче с докољеница, а књаз је у шали повикао "Доста, Тодоре, доста, е ће изгледа и нама ође бити тијесно".

Друга анегдота казује да је Тодор једном, док је као рањеник лежао у својој кући у Ђурђевом Долу, зачуо како су његови пси усрнули на некога, а затим и топот копита и мушки глас како пјева:

"Залајале вашке Живовића

Са торина Аска Ибричића".

То је, управо, био Аско Ибричин Љуца, бивши власник катуна, који је сад био Тодоров. Аско је, као добар јунак, кад је ослобођен Никшић, добио од књаза Николе почасни капетански грб. Носталгија га је довела у Ђурђев До да обиђе свој бивши катун, али, изгледа, није наишао на гостопримство, јер му је Тодор, иако тешко рањен и већ на умору, довикнуо: "Пролази, Аско, не туркуј, е друга би!"

БАЋО Ђуричин

Баћо је рођен 1836. године у Велестову, одакле му је отац с породицом преселио у Бањане, у заселак Долови, на земљу која је била власништво Манастира Косијерево. Касније су купили земљу у Церовици, а послије у Горњим Трепчима, у засеоку Бусак, и ту је Баћо живио дуже времена.

Досељењем у Трепча, Баћо се нашао и на терену и у времену гдје је и кад је живот био необично мучан. Турци су на херцеговачку рају наметали све жешће зулуме, а Херцеговци су били одлучни да се томе одупру и да се, уз помоћ Црне Горе, коначно ослободе од турског ропства. Зато су сукоби између херцеговачких бунтовних устаничких чета и Турака били неминовни и свакодневни. За младог Баћа, кога је природа била обдарила великом бистрином и изузетном храброшћу, то је била као богом дана прилика да се истакне међу својим братственицима и племеницима. Постао је четовођа, а затим и командир - командант Рудинско-трепачког батаљона. Баћово учешће у припремама и у самом босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. године и у црногорско-турском рату из тог периода хроничари су забиљежили, па ћемо те податке, до којих смо успјели доћи, овдје навести.

Војвода Гавро Вуковић у својим Мемоарима, на страни 186. каже да је 20. септембра 1875. године књаз Никола писао војводи Пеку Павловићу: "Сад Пеко реци: Лазару Сочици, Баћу Ђуричићу, Ђоку Вишњићу, Ђуру Радану, чим примиш ово писмо, да одмах крену овамо у које год доба било и најкраћим путем како би могли бити у сриједу вече, или четвртак на подне, на Чево, а ти и остали главари крените војску у Дубочке, јер је прилика да ће Турци у Бањане на повратку из Никшића." На страни 191. пише да је почетком октобра 1875. године у устаничкој Херцеговини владало извјесно затишје, па да се то не би "хрђаво тумачило, војвода Зимоњић, Лазар Сочица, Вуле Хаџић, Ђоко Вишњић, Баћо Ђуричин с осталим главарима комбинирали су један изненадан ударац на нека села, богата, на Дрини" На страни 197, наводи се податак да је 12. октобра 1875. године из Херцеговине упућено књазу Николи писмо "са потписима свију главних усташких вођа", у ком се жале на поступке Мића Љубибратића. Међу потписницима је и Баћо Ђуричин. На страни 210. стоји да је Сервер-паша 31. октобра 1875. године с великом војском кренуо од Гацка преко Равног у помоћ опсадираном гарнизону на Горанском. Устанички вође прикупили су четири хиљаде бораца и подијелили их у два одјељења. У другом одјељењу, чији је главни заповједник био Максим Баћовић, један од командира био је и Баћо Ђуричин. Тада су устаници извојевали велику побједу у бици на Муратовици. У тој бици тешко је рањен и ранама је убрзо подлегао Баћов брат, такође устанички главар, Милован Ђуричин.

Према подацима које налазимо код Мирка Радојичића дио Никшићких Рудина, који је тада још био у саставу Херцеговине, имао је свој устанички Рудинско-трепачки батаљон од пет чета, којим је командовао Баћо Ђуричин.

Кад су се вође херцеговачког устанка и Пеко Павловић, вођа црногорских "јајоша", договарали о оружаним акцијама у августу 1875. године, утврдили су и приближан број устаника које поједини од вођа могу повести. Том приликом је речено да Баћо има двјеста војника. Међутим, у нападу на невесињску касабу 17. августа 1875. године учествовало је само "Трепчана (Никшићких Рудињана) на челу с Баћом Ђуричиним Мићуновићем 112 пушака".

Баћо с батаљоном је учествовао и у бици с Хусеин-пашом требињским на Главском Долу, гдје је извојевана велика побједа, као и у чувеној бици на Вучјем Долу 28. јула 1876. године.

Послије битке на Вучјем Долу, Муктар-паша је покушао продор од Требиња према Грахову, али су га у рејону Заслапа и Снијежнице блокирали батаљони Петра Вукотића и Баћа Мићуновића.

Приликом опсаде и заузимања Никшића 1877. године, Баћов батаљон добио је тежак задатак да у садејству с Пјешивачким и Жупско-луковским батаљоном заузму јако турско утврђење Чађалицу, практично на прагу града, што су они успјешно извршили.

У периоду мира, који је наступио послије Берлинског конгреса, Баћо је био командант батаљона црногорске народне војске. Пензионисан је 1901. године.

О Баћовој изузетној довитљивости и смјелости да отворено каже шта мисли, без обзира на положај и моћ саговорника и посљедице које би од тога могао имати, говоре многе анегдоте. Неке су публиковане, па једну, коју је забиљежио Бекица Шобајић, овдје наводимо.

Војвода Шако Петровић, како пише Шобајић у свом фељтону. кренуо је из Никшића у Подгорицу да присуствује "представи што је Господар написао" (ради се о Балканској царици), а која треба да се изведе на Нову годину. С војводом је кренуло и 48 угледних грађана у доброј одјећи и на бираним седленицима. У том друштву био је и Баћо. На првом конку у Даниловом Граду друштво се по вечери, уз добро вино, веселило, пјевало се уз гусле, а понајвише задијевале су се шале и досјетке. Неко је упитао: "А ну, Баћо, како оно би у Бар?" А Баћо ће: "Ка муке, Бога ми, и не мале: оно пала војска око Бара, а прича се под пијеном, да се не чини штете ничему, колико да је све земља Господарева. Зимље доба, а бездрвно, немаш се за шта доватит нако за маслину, а маслине пусте стогодишње, као букве, па довати војник за врх, па ш њом бурделец низ оне подине. Довати један за један ступ, други за други, исцијепај и изљускај, па гори баш као луч. Није то почела моја војска, но сви барабар, виђели једни од других. Кад једно јутро перјаник: "Баћо, зове те Господар". Нешто ме таче, а толико ми јада, да се сјетим што је. Ајд', ајд', кад се примакох, виђох како неки грдно обрћу од њега; ма назад се не може; хоћу да приступим, а он тек набусито: "Ђе ти је војска, Баћо?" "Ту у неке врбовине, Господару!" "Нијесу то, Баћо, врбовине, но маслине што рађу уље, а твоја војска заређала као у буковину..." и хоћаше још, а ја се погнух: "Није за свету Госпођу, Господару, а ја да сам жнавао не бих то пуштио!" И виђох Господар се заокрену и мало се као осмену и мене се прође о мало".

Шобајић војводу Шака и његово друштво приликом поласка из Никшића у цитираном фељтону описује у десетерцу. Ево шта о Баћу каже:

"С десне стране Бојовић Милошу

На враноме коњу дугачкоме

У староме седлу мађарскоме

Прекривеном суром међедином

Опточеном свитом венедичком

На вранцу се седло улекнуло

Међ гребеном и међ куковима

Рекао би е рбата нема

А у седлу мркога погледа,

Бих рекао, бих се зарекао

Да ће бити Петре Мркоњићу;

Ал је Петар преминуо давно,

Но ово је Мићуновић Баћо

Од Трепача крај Никшића равна.

Баћо ти је мрка сератлија

У својијех шездесет година

Четова је и хајдуковао

Од Никшића кроз Ерцеговићу

До Коњица, Фоче и Требања

До Мостара и до Сторине;

Нема буле ни булина сина

Да му име није утувила".

Кад је послије ослобођења Никшића од Турака раздијељена земља у Никшићком пољу, Баћо је добио дио, који му је припадао, на Моштаници. Ту је подигао кућу и окупом земље проширио имање. У првом браку имао је само кћерке, које су се поудале. Када му је супруга умрла, Баћо није могао сам да обрађује своје велико имање, па је одлучио да се поново ожени. Таквој његовој одлуци, према анегдоти која се о другој Баћовој женидби прича, допринијела је свађа зетова, који су још за његова живота почели да дијеле имовину. Пошао је код Докнића у Голију и запросио једну старију дјевојку, али је она одбила његову брачну понуду, под изговором да је сувише стар, а и било му је тада више од седамдесет година. Кад је то чула њена млађа сестра, дјевојка од двадесетак година, рекла је: "Ако нећеш ти, хоћу ја, јер сам се волија назвати женом Баћа Ђуричина макар и годину дана, но нечија довијека". Тако је Баћо довео Марицу, једну од најчеститијих жена која је у братство Мићуновића долазила. За кратко вријеме родила му је три сина (најмлађи је рођен послије очеве смрти), који су израсли у врсне интелектуалце и угледне личности јавног, привредног и политичког живота Никшића и Црне Горе.

Баћо је умро 1912. године у 76. години живота. За изузетну храброст и велике заслуге које је за свој народ и своју домовину имао, Баћо је добио дванаест високих домаћих и страних одликовања, међу којима су и: Златна Обилића медаља, Данилов крст I реда, Челични крст за храброст, Орден царице Катарине и Велика турска златна звијезда.

МАРКО Ђуричин

Рођен је у Велестову 1838. године. Отац му је с породицом преселио на Тупан, а затим у Горња Трепча. Марко је касније неко вријеме живио у Милочанима, код Никшића. Није се слагао с политиком краља Николе, па приликом расподјеле турских добара у Никшићу, није прихватио понуђену му кућу и земљу, на што је као црногорски официр полагао право, већ је купио имање у Горњим Трепчима, на Буску, и тамо је доживио дубоку старост.

Ако се једна личност истакла и стекла углед и положај у братству, племену и Црној Гори, онда је то другој личности из истог братства било теже постићи, јер је обично била у сјенци прве. Марку, међутим, није сметало што је брат чувеног Баћа Ђуричина, већ је својом мудрошћу и храброшћу сигурно ступао степеницама успона и постао командир и командант батаљона црногорске народне војске. Из историје и народног предања познато је које је критеријуме требало задовољити да би се такав чин и положај постигао.

Марко је почео да четује од своје петнаесте године и у првој борби код Кочана, испод Уздомира, посјекао је Турчина. Више се од пушке и ханџара није одвајао док год су Херцеговина и Црна Гора ратовале за одбрану своје слободе и независности. Учесник је чувених битака: на Вучјем Долу, за ослобођење Никшића од Турака и др. У свим овим борбама истицао се храброшћу и умјешношћу командовања својом јединицом.

Навешћемо двије-три анегдоте, које се и данас у народу чују, а говоре о Марковој мудрости и поштењу.

У прво вријеме официри у Црној Гори су имали судску власт. За учешће у суђењу нијесу од државе добијали плату, већ су у парници од кривца узимали глобу у своју корист. Марко је у једној таквој парници узео черек меса и однио кући. Кад се својој супрузи похвалио шта је донио, она га је заклела животом пет синова да то не уноси у кућу, већ да баци у неку оближњу јаму, а ако му се једе месо нека закоље једну од триста својих оваца, колико их је тада у тору имао. Марко се прво замислио, а онда без поговора урадио што му је жена рекла и никад више глобу за себе није наплаћивао. Када су касније, у његове старе дане, на неком скупу људи истицали његову скромност и некористољубивост, што га је одликовало од многих других главара, он би им одговорио: "Вала, људи, ако велите да сам био такав, онда за то захвалите мојој Јани" и испричао би им причу о глоби.

Кад је краљ Александар најавио посјету Црној Гори, позвали су и старе црногорске командире који су још могли доћи, да присуствују дочеку. Марко се опремио и ставио командирски грб на капу. Син му Благота, официр, а и неки други званичници, знајући да званична политика и династија Карађорђевића не воле и не признају ништа што подсјећа на бившу црногорску државу, наговарали су га да скине грб, али узалуд. И тако се Марко једини нађе у строју старих ратника с грбом на капи. Краљ је то одмах уочио и упитао га, као наводно да не зна, шта му је то. Марко му је одговорио: "Ово је, Ваше Величанство, командирски грб. Дао ми га је Ваш ђед, а мој бивши господар краљ Никола. Јутрос су ме ова момчад приморавала да га скинем, али ја нијесам хтио док Вас не питам смијем ли га носити". "Носи га, командире, док си жив, или док сам ја краљ", рекао му је Александар. Убрзо је Марко добио Орден југословенске круне III реда, којим га је краљ одликовао.

Марко је своје старе дане проводио код своје куће на Буску, окружен пажњом своје бројне породице и поштовањем братственика и племеника. Једном приликом му син Благота саопшти вијест да је од државе добио пензију која је била доста велика. Марку се то учинило много, па упита: "А је ли ово за годину?" Кад му син одговори да је то мјесечна пензија, Марко ће на то: "А ох, богами, та држава ће брзо пропанути! " Марко је судбину државе тачно предвидио, а и он је умро кад и та држава 1941. године.

Марко је био носилац више одликовања: Данилова ордена I и II реда, Ордена св. Саве и др

НОВИЦА Ђуричин

Рођен је у Велестову 1842. године, одакле је породица селила на Тупан и у Церовицу, док се није коначно настанила у Горњим Трепчима.

Још као младић Новица је показивао оштроумност, храброст и спремност да и по цијену живота брани слободу своје родне груде. Учествовао је у биткама: На Вучјем Долу, за ослобођење Никшића од Турака и др. У овим биткама је више пута лакше и теже рањаван.

Кад је послије Берлинског конгреса 1878. године и сјеверни дио Никшићких Рудина припојен Црној Гори, та територија добила је статус и назив - трепачка капетанија. На челу капетанија у Црној Гори били су племенски капетани, а то су могли постати само одважни и разборити људи из добрих и заслужних братстава. Та част да буде племенски капетан новоформиране трепачке капетаније припала је Новици Ђуричину. Он је ту дужност часно и успјешно обављао све до 1903. године, када је извршена нова административна подјела, којом су трепачка и рудинска капетанија спојене у једну. Новица је тада пензионисан.

Због његове храбрости, правичности и мудрости људи су га поштовали и вољели. Новица је, због учешћа својих синова у отпору аустро-угарској окупацији, стријељан 1917. године. Народна тужилица је за њим изразила бол ријечима:

"О Новица, српски бане,

А рудински капетане,

Сабље си се напасао,

Коња си се најахао,

С људима си друговао,

А дуго си поживио,

Па те нећу ни жалити,

Но синове, соколове,

Што ти млади изгибоше".

Новица је био носилац више црногорских одликовања.

ЈОВАН Мустафин

Рођен је 1880. године у Велестову, мјесту гдје су се често оглашавали џефердари и ломили ханџари, гдје се слобода цијенила изнад свега, гдје је вихор ратова често нарушавао љепоту, радост и срећу, узвишеност и величанственост живота, гдје су звуци гусала покољењима утирали сузе, пригушивали бол и тугу за погинулим и истовремено подстицали на још већа јунаштва и прегалаштва.

У том мјесту и под таквим околностима се Јован подизао и васпитавао, стицао прва сазнања о свом крају, својим прецима и савременицима, изграђивао своје моралне особине и свијест о неопходности борбе за слободу.

Основну школу завршио је на Чеву. Као одличан ђак и уз то из угледне катунске породице одабран је за официрску школу, која је у то вријеме отворена на Цетињу. Припадао је првој генерацији школованих официра црногорске војске.

Послије пензионисања Стевана Вукотића, Јован је постављен за команданта Чевско-катунског батаљона, с којим је учествовао у балканским и у првом свјетском рату. Након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Јован је као црногорски официр, капетан, преведен у активну војну службу нове државе и унапријеђен у чин мајора, а затим и потпуковника.

Био је врло бујне, пријеке нарави, оштроуман и храбар. Као старјешина био је строг и од потчињених је захтијевао максималну исправност у служби. Лично је био врло поштен и принципијелан. Сметало му је ласкање и удворичко понашање, самохвалисање и лаж. Увијек је водио рачуна о туђим недаћама и тешкоћама.

Вјеровао је у историјску правду и боље сјутра. Био је дубоко увјерен да ће историја сваког поставити на своје право мјесто. Дубоко је вјеровао у истинитост Његошевих ријечи: "Покољења дјела суде, што је чије дају свјема".

Јован је био ватрени и активни поборник уједињења Црне Горе и Србије и стварања југословенске државе у којој ће, како је вјеровао, живјети у слози Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци. И у оним тешким и сложеним временима, када је у Црној Гори дошло до оружаног отпора том уједињењу, Јован је настојао да стање смири, како не би дошло до проливања братске крви, али су га 1920. године на Чеву убили његови саплеменици, чија се политичка схватања и опредјељења нијесу подударала с његовим.

За показану храброст у рату и постигнуте резултате у војној служби одликован је: Златном Обилића медаљом; Даниловим крстом I и II степена, Орденом бијелог орла с мачевима, Орденом св. Саве и др.

 Лазар Гаврилов, Павле Гаврилов, Јанко Баћов, Шпиро Боров, Данило Милов, Обрад Петков, Милутин Томов, Илија Крстов, Јока Јованова, Жарко Јошов, Мирко Јошов, Михаило Максимов, Љубо Петков, Радован Боров, Марко Баћов, Вељко Баћов >>

 РОДОСЛОВ БРАТСТВА МИЋУНОВИЋ