РОДОСЛОВ БРАТСТВА МИЋУНОВИЋ

III     Рако_Милованов  Благота_Марков   Ђуро_Новичин   Вељко_Јованов   Вукашин_Јованов   Благота_Ненадов   Вукосава_Ненадова  Лазар_Гаврилов   Павле_Гаврилов   Јанко_Баћов   Шпиро_Боров   Данило_Милов   Обрад_Петков   Милутин_Томов   Илија_Крстов   Јока_Јованова   Жарко_Јошов   Мирко_Јошов   Михаило_Максимов  Љубо_Петков  Радован_Боров    Марко_Баћов    Вељко_Баћов   


РАКО Милованов

Рођен је 1872. године на Тупану. Када му је отац, главар у херцеговачком устанку, погинуо 1875. године на Муратовици, Рако је имао свега три године. Убрзо је остао и без мајчине његе, па је подизан и васпитаван захваљујући пажњи и доброти својих стричева Баћа и Марка. Од њих, као истакнутих јунака и главара, имао је шта научити. Зато је природно што је пошао њиховим стопама.

Основну школу завршио је у Рудинама, а даље образовање наставио је у војној школи на Цетињу. Припадао је првој генерацији школованих официра црногорске војске. Учесник је бројних битака током ослободилачких ратова, у којима је испољавао личну храброст и умјешност командовања повјереним му јединицама. Запажен је његов подвиг када је као командир митраљеске чете у Трећој бригади на Брегалници, у кризном моменту повлачења јединице пред изненадном и жестоком навалом Бугара, остао на положају, нанио непријатељу тешке губитке и приморао га на повлачење.

Послије капитулације Црне Горе 1916. године допао је ропства. Био је заточеник злогласног логора Болдогасон у Мађарској.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Краљевине Југославије, као црногорски официр преведен је у активну службу нове војске, али је убрзо пензионисан у чину мајора. Доживио је дубоку старост. У средини гдје је живио, а посебно у свом братству уживао је велики углед. Људи су га вољели и поштовали и често су навраћали да чују његову мудру ријеч и добију разборит савјет.

За показану храброст у балканским и у првом свјетском рату, а нарочито у бици на Брегалници, одликован је Даниловим крстом I степена и Орденом бијелог орла с мачевима.

БЛАГОТА Марков

 Рођен је у Милочанима, код Никшића, 1878. године. Основну школу завршио је у Риђанима, па је као даровит младић и за то доба довољно писмен примљен у државну службу 1898. године. Убрзо затим одлази у официрску школу, коју успјешно завршава 1908. године и добија чин поручника. У чин капетана унапријеђен је 1913. године. У првом балканском и у првом свјетском рату командовао је Горњотрепачком четом у саставу Рудинско-трепачког батаљона црногорске војске. На бојишту је био храбар ратник и добар стратег, а у личном животу сталожен и разборит човјек. Уживао је повјерење и љубав како својих потчињених, тако и претпостављених.

Након пада Црне Горе допао је у ропство у злогласном аустроугарском логору у Болдогасону.

У војсци Краљевине Југославије провео је, у чину капетана I класе, до пензионисања 1927. године.

Благота није био пасиван ни као пензионер. Као човјек од великог угледа и повјерења у свом мјесту биран је за предсједника Радикалне странке за срез никшићки и за предсједника рудинскотрепачке општине.

Други свјетски рат за Благоту и његову породицу био је кобан: у њему је изгубио два сина и кћерку, као и свој живот.

За изванредне заслуге за домовину одликован је: Споменицом за учешће у балканском рату, Орденом бијелог орла с мачевима, Орденом југослввенске круне III реда и др.

ЂУРО Новичин

 Рођен је 1892. године у Церовици. Завршио је основну школу и као природно бистар и отресит младић, шеснаестогодишњак, примљен је у официрску школу на Цетињу. Успјешно је завршио и с чином потпоручника одлази у јединицу, гдје, као прави војник од заната, ревносно обавља све повјерене му послове. Волио је своје војнике и очински се бринуо о њима, па је с правом заслуживао њихову љубав и поштовање. Код својих колега официра био је врло омиљен и популаран.

Учествовао је у четири рата: два балканска и два свјетска и у сваком се показао као прави родољуб, коме су отаџбина и свој народ највеће благо, па се за њихову слободу витешки борио и више пута је рањаван. На самом почетку пада земље у ропство у првом свјетском рату, маја 1916. године, иако још неизлијечен рањеник, интерниран је у аустро-угарски логор у Болдогасону.

Ђуро је и други свјетски рат дочекао на бранику домовине и већ у првим окршајима с Нијемцима код Фрушке горе тешко је рањен. Иако је већ био у поодмаклом животном добу, излази из окупираног Београда и ступа у партизанске јединице нешто прије капитулације Италије 1943. године.

По ослобођењу земље радио је у Команди града Београда. Пензионисан је 1954. године у чину мајора, а умро је 15. августа 1975. године.

Носилац је високих одликовања: Даниловог крста I степена, Ордена бијелог орла с мачевима, Златне Обилића медаље, Ордена за храброст, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима и Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима.

ВЕЉКО Јованов

 Вељко је рођен 1916. године у Велестову. Његово дјетињство и школовање пратила је материјална оскудица, јер је рано остао без родитеља. Гимназију је завршио на Цетињу, гдје се укључио у напредни омладински покрет и 1934. године постао члан КПЈ и секретар партијске ћелије Цетињске гимназије. Тако нагли политички успон у својој осамнаестој години могао је направити само изузетно обдарен и храбар младић. Као студент Правног факултета у Београду већ је 1935. године учесник студентских демонстрација и члан Одбора уједињене студентске омладине, који је руководио студентским покретом на Београдском универзитету.

У данима тринаестојулског устанка Вељко је у Црној Гори, гдје неуморно ради на организовању народног отпора италијанском окупатору. Комесар је Ловћенског партизанског одреда од његовог оснивања до повлачења за Босну, када је, одлуком партијског руководства, враћен у Црну Гору на илегални политички рад. И под изузетно тешким условима, када је окупатор, уз помоћ домаћих квислинга, завео страховит терор, Вељко успјешно обједињује дјеловање илегалних група и партијских организација на повјереном му терену. Једна од значајнијих успјелих акција илегалаца јесте судјеловање из позадине с партизанским јединицама које су се враћале из Босне у познатој бици на Јаворку 1. и 2. маја 1943. године, када је непријатељ претрпио велике губитке.

Убрзо је Вељко постао руководилац Политодјела Друге пролетерске бригаде, с којом је учествовао у бици на Сутјесци јуна 1943. године, након чега, до краја те године, ратује у источној Босни, Санџаку, Србији и Црној Гори. Почетком 1944. године постаје начелник ОЗН-е за Црну Гору и поново члан Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку.

Послије ослобођења Вељко често прелази с једне врло одговорне на другу још одговорнију дужност у партијском и државном апарату нове Југославије: министар је унутрашњих послова у Влади Црне Горе, затим начелник ОЗН-е за Београд, па помоћник министра унутрашњих послова у влади ФНРЈ, па директор Генералне дирекције металургије.

У дипломатску службу Вељко је прешао почетком 1952. године, када је постављен за помоћника министра спољних послова Југославије. Два пута је био члан државне делегације на засиједању ОУН 1949. и 1951. године. Као изузетно талентован дипломата и човјек од великог повјерења и акције постављан је за абасадора тамо гдје је било најтеже: прво у СССР-у, затим у САД, па поново у СССР-у.

Вељко је био југословенски амбасадор у Совјетском Савезу у два маха и то у вријеме када су односи између двије земље били врло неповољни. Само човјек изузетне дипломатске вјештине и тактичности, какав је био Вељко, могао је у таквим околностима тако енергично заступати интересе своје земље, а ипак стећи и уживати личне симпатије и пријатељство тадашњих лидера СССР-а Н. С. Хрушчова и Л. И. Брежњева.

У паузи између амбасадорске дужности у појединој од ових земаља Вељко је био замјеник министра спољних послова Југославије и предсједник Одбора за спољну политику Савезне скупштине.

Члан првог Предсједништва СФРЈ био је од 1971. до 1974. године.

Био је посланик Уставотворне скупштине Југославије, а затим посланик Савезне скупштине у три њена сазива.

За члана ЦК КПЈ биран је на три партијска конгреса.

Имао је чин резервног генералпотпуковника ЈНА, а носилац је Партизанске споменице 1941. године, Ордена народног хероја Југославије и великог броја других високих домаћих и страних одликовања.

Посљедњих година живота Вељко је био члан Савјета Федерације. Ни тада га радна енергија није напустила, већ је, упркос тешкој болести - парализи, која му је одузела десну руку, припремио и објавио двије књиге: "Московске године 1956-58" и "Московске године 1968-71", које су биле врло запажене и код нас и у цвијету и брзо преведене на више страних језика.

Ето тако се Вељко Јованов рвао са свим недаћама које живот у једном бурном времену, какво је било његово, може донијети и постао и био револуционар, ратник, дипломата и државник и, надасве, човјек, и након себе оставио трајно дјело, које може служити на част братству и народу из којег је поникао и као узор млађим генерацијама како се живи и ради за свој народ и своју земљу.

Умро је 2. августа 1982. године.

ВУКАШИН Јованов

 Рођен је 1919. године у Велестову. Рат га је затекао на студијама филозофије у Београду. Организатор је и учесник тринаестојулског устанка у цетињском крају. Члан СКОЈ-а је од 1934, а КПЈ од 1939. године: У току рата обављао је врло одговорне војне и политичке дужности: секретар ОК СКОЈ-а и члан ОК КПЈ за цетињски округ; руководилац Политодјела Десете херцегрвачке бригаде и 29. дивизије и политички комесар дивизије. Послије рата био је помоћник начелника Главне политичке управе ЈА и политички комесар Југословенске ратне морнарице. Затим је, након изласка из Армије, секретар идеолошке комисије ЦК СКЈ, директор НИП "Борба"; предсједник Савјета за образовање и културу СИВ-а; члан ЦК СК Црне Горе и Југославије и Савезног одбора ССРН; делегат у савезном вијећу Скупштине Југославије и др. Завршио је Вишу војну академију и резервни је генерал-мајор ЈНА.

Још као средњошколац Вукашин се почео бавити публицистиком и књижевним радом. Прве радове објавио је у београдској "Зори" и вршачком "Новом средњошколцу". До сада су му изашли романи: "Ствари" (Народна књига, Цетиње, 1956), "Око у око" (Нолит, Београд, 1959), Тодина у ноћи" (Напријед, Загреб, 1963), "Претпосљедњи" (Нолит, Београд, 1969), "На дами медаљон" (Нолит, Београд, 1971) и "Боловања" (Глас, Београд, 1976); затим студија "Између културе и рада" (Београд, 1972). Проза му је превођена на њемачки, италијански и мађарски језик. Аутор је сценарија за филмове: "Од монархије до републике" и "Четрдесет година борбе".

Носилац је Партизанске споменице 1941. године, Ордена за храброст, Ордена заслуга за народ са златним вијенцем, Ордена Републике са златним вијенцем, Ордена за војне заслуге са златним мачевима, Ордена братства и јединства са златним вијенцем, Ордена рада са црвеном заставом, Ордена Југословенске армије, Партизанске звијезде и бројних страних одликовања.

Добитник је Тринаестојулске награде за 1977. годину.

Умро је 15. децембра 2005. године у Београду.

БЛАГОТА  Ненадов

Рођен је 1910. године у Велестову, у сељачкој породици. Родитељи, мада веома сиромашни, ријешили су да га школују. Као ученик Цетињске гимназије укључио се у напредни омладински покрет, па је због те активности искључен из осмог разреда. Но, то Благоту није обесхрабрило, већ он још активније наставља с политичким радом, па га КПЈ прима у своје чланство 1937. године. Запослио се као државни службеник на Цетињу, али је двапут отпуштан, због свог антирежимског политичког дјеловања.

Априлски рат и окупацију земље 1941. године дочекао је као секретар партијске организације на Чеву. Природно је да је позив Партије на устанак одушевљено прихватио и свом снагом радио на његовим припремама. Формирао је Чевску партизанску чету, с којом је, као њен командир, 13. јула у зору, неустрашиво упао у италијански гарнизон на Чеву. Та смјела акција уплашила је окупатора и његове сараднике, а народу подигла вјеру у властите снаге.

Још једна Благотина акција из тих дана, по необичној смјелости и начину како је изведена, заслужује да се помене. Наиме, када је чуо да се у сусједном селу одржава четнички збор, Благота се добро наоружао и само сам пошао тамо. Окупљеном народу наредио је да се разиђе, а организаторе збора повео је у партизански штаб.

У даноноћним борбама с вишеструко бројнијим и неупоредиво боље наоружаним италијанским фашистима и њиховим домаћим сарадницима, Благота је, прво као командир Чевскобјеличке чете, а затим партизанског батаљона, чинио права чуда од јунаштва. Тукао је бомбама чак и борна кола и тенкове. Главни штаб за Црну Гору га је, за такво јунаштво и успјешност у командовању, тих дана писмено похвалио.

У једном од безбројних јуриша са својим батаљоном на брдо Симуњу, недалеко од Чева, Благота је пао смрћу храбрих 22. марта 1942. године.

За народног хероја Југославије проглашен је 1951. године.

ВУКОСАВА Ненадова

Рођена је у Велестову 1921. године, гдје је и живјела до другог свјетског рата, бавећи се пољопривредним пословима. У данима устанка 1941. године Вукосава слиједи примјер своје браће и рођака и неуморно обавља задатке НОП-а. У окршајима с италијанским окупатором око Грахова показала се као неустрашив борац. Ту је и први пут рањена.

Кад су партизанске јединице морале да одступе за Босну, и Вукосава је у њиховом строју. Низали су се њени подвизи у нападима на утврђена усташка и њемачка упоришта: Бугојно, Купрес, Вилића Гувно, гдје је по други пут рањена, и многа друга. Била је командир вода, замјеник политичког комесара чете и члан Политодјела Четврте пролетерске бригаде. Члан је КП од 1942. године, секретар ОК СКОЈ-а и члан ПК СКОЈ-а за Црну Гору. Послије рата члан је ЦК и Предсједништва СК Црне Горе, члан Главног одбора ССРН и СУБНОР-а Црне Горе, затим члан Извршног вијећа Народне Републике Црне Горе. У црногорском парламенту била је посланик у четири сазива, а једном је бирана и за посланика Савезне скупштине. Била је предсједник Комисије ЦК СК Црне Горе за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту и члан Предсједништва СР Црне Горе.

Вукосава је испољила велику љубав и смисао за планинарство, па је била неуморни активиста и ентузијаста у Планинарском савезу Црне Горе.

За народног хероја Југославије проглашена је 1952. године, а носилац је и Партизанске споменице 1941. године, Ордена братства и јединства са златним вијенцем, Ордена заслуга за народ са златном звијездом и других бројних одликовања и признања.

ЛАЗАР Гаврилов

Рођен је 1919. године у Церовици. Отац му је с породицом 1926. године преселио у Бачку Тополу. Већ као ђак Суботичке гимназије Лазар учествује у акцијама које организује напредна омладина. У СКОЈ је примљен 1936. године, али је истјеран из школе. Успио је, пак, да у Сомбору заврши гимназију и да се упише на Медицински факултет у Београду.

Члан КПЈ постао је 1938. године. Због активног револуционарног рада често је хапшен, мучен и суђен по Закону о заштити државе.

Одмах послије капитулације бивше Југославије Лазар са својом супругом одлази у Крагујевац, гдје активно учествује у формирању Крагујевачког одреда, у чијим редовима остаје све до погибије у селу Топоници, код Крагујевца, крајем октобра 1941. године. Народ Топонице, у знак сјећања на свог омиљеног доктора, како су га у том крају звали, подигао је споменик на мјесту његове погибије, а Здравственој станици у Топоници дато је Лазарево име. Селу у Војводини, у коме је Лазар провео своју рану младост, покрајински органи власти дали су име Мићуново, као знак признања и сјећања на Лазара и његов револуционарни рад. Испред школе у Мићунову стоји Лазарева биста, а на спомен-плочи на Медицинском факултету у Београду је и Лазарево име. Кости му почивају у центру Крагујевца, у заједничкој спомен-костурници тринаесторице бораца, а Скупштина општине Крагујевац је 1982. године једној од главних улица свога града дала Лазарево име.

ПАВЛЕ Гаврилов

Рођен је 1912. године у Церовици, општина Никшић. Отац му је с породицом преселио у Бачку Тополу, па је Павле, иако под тешким материјалним условима, завршио право у Суботици и апсолвирао на Економском факултету у Београду. Уочи рата радио је као службеник у Скопљу. Априлски рат га је затекао као резервног официра-команданта мјеста у Невесињу. Послије капитулације нашао се у свом завичају и одмах се придружио организаторима устанка. Самопријегоран рад у припремама за дизање устанка у рудинско-трепачкој општини, као и Павлово раније политичко убјеђење и опредјељење, допринијели су да средином 1941. године буде примљен у КПЈ.

Приликом формирања Рудинско-трепачког партизанског батаљона, јануара 1942. године, постављен је за политичког комесара Горњотрепачке чете. Касније, заједно са својим старим оцем, ступа у Трећу чету Трећег батаљона Пете пролетерске црногорске бригаде, у чијим редовима остаје и бори се све до историјске битке на Сутјесци, у којој је рањен. Задобијене ране и други ратни напори знатно су нарушили и онако њежно Павлово здравље, али се он није предавао, већ је и посљедњом снагом обављао одговорне војне и политичке дужности. Убрзо послије капитулације Италије постао је секретар Рејонског комитета КПЈ за Грахово, Бањане и Рудине.

Припадају му изузетне заслуге за организацију и развој ослободилачке борбе и народне власти у Рудинама.

Умро је као политички комесар Никшићког НОП одреда и члан Бироа Среског комитета КПЈ за Никшић, маја 1945. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

ЈАНКО Баћов

Рођен је 1910. године у Штедиму, код Никшића. Основну школу и гимназију завршио је у Никшићу, а правни факултет у Суботици. Припадао је напредном студентском покрету и биран је у његово руководство.

Као правник службовао је у Битољу и Никшићу. Сматран је једним од паметнијих младих интелектуалаца и угледнијих грађана предратног Никшића. Био је оличење физичке и духовне љепоте.

Завршио је школу артиљеријских резервних официра и у априлском рату 1941. године, као поручник, командир дивизиона у 38. пјешадијском пуку, храбро се супротставио италијанским агресорима на скадарском ратишту и био тешко рањен. Кад је земља окупирана, Јанко се без двоумљења опредијелио за пут борбе за слободу. Као човјек од великог угледа и повјерења у свом мјесту биран је у прве органе власти. С те дужности је пошао у јединицу, гдје је био нишанџија на топу и командир прве партизанске артиљерије у Никшићком одреду. Иако топ, звани "ненад", заробљен од Италијана у борбама око Грахова, није имао нишанских справа, Јанко је њим врло успјешно тукао одређене циљеве окупираног гарнизона у Никшићу.

Јанко је од самог формирања Пете пролетерске бригаде у њеним редовима као командир Треће чете Првог батаљона. Рањавањем је нарушено његово здравље, па је, приликом одласка Бригаде у Босну, остао и неко вријеме илегално боравио у Голији. Поново је у строју Пете пролетерске маја 1943. године. У бици на Сутјесци, јуна 1943. године, тешко је рањен и убрзо је ранама подлегао.

Као знак признања и трајног сјећања на овај свијетли лик народноослободилачке борбе, Народни одбор општине Никшић је 1959. године Основној школи на Виталцу дао Јанково име.

ШПИРО Боров

Рођен је 1909. године у Смрдуши, гдје је завршио основну школу. Гимназију је учио у Никшићу и Суботици, а правни факултет је завршио у Београду. У Билећи је завршио школу за резервне официре.

Рат 1941. године Шпира је затекао на дужности судског приправника у Окружном суду Гњилане. У краткотрајном рату био је ађутант у Штабу Четвртог батаљона 31. пјешадијског пука.

Још као студент припадао је напредном студентском покрету, па је природно што је у свом крају био један од покретача и активних учесника тринаестојулског устанка. У првим борбама с италијанским окупатором на подручју Вилуса, Грахова и Црквица командовао је партизанском четом, која је одиграла истакнуту улогу. Саво Оровић, пуковник бивше југословенске војске у свом "Ратном дневнику" о томе пише: "Рудинска чета је била једна од најбољих партизанских јединица у Никшићком одреду. Она је у тешким борбама на правцу Црквице - Грахово имала 26 теже и лакше рањених, а у њој је био свега 31 борац. Командир ове јуначке чете био је Шпиро Б. Мићуновић, судски приправник".

Послије повлачења партизанских снага из Црне Горе за Босну, Шпиро се враћа у позадину као илегални политички радник. Убрзо је заробљен и још са четворицом својих сабораца осуђен на смрт. Међутим, у ноћи уочи извршења смртне казне, сви су успјели да побјегну из добро чуваног никшићког затвора.

У КПЈ примљен је новембра 1941. године, а касније је биран за секретара реонског и члана среског комитета КПЈ.

Крајем 1943. године Шпиро одлази у Десету херцеговачку бригаду за помоћника комесара Петог батаљона, затим секретарa батаљонског комитета и члана бригадног комитета КПЈ. Крај рата затекао га је на дужности предсједника Суда Корпуса Народне одбране Југославије. Затим је био предсједник војног суда у Скопљу, Нишу и Сарајеву, а 1965. године прелази у Београд и до пензионисања ради као судија Врховног војног суда ЈНА. Пензионисан је у чину пуковника.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Одликован је: Орденом за храброст, Орденом партизанске звијезде, Орденом Народне армије, Орденом за војне заслуге са златним мачевима, Орденом братства и јединства, Орденом заслуга за народ са златним вијенцем, а од страних одликовања има: Пољски крст и Бугарску споменицу.

Умро је 27. новембра 2004. године у Београду.

ДАНИЛО Милов

Рођен је 1919. године у Смрдуши, гдје је завршио основну школу и до рата 1941. године бавио се земљорадњом, а једно вријеме и радом на изградњи жељезничке пруге Билећа - Никшић. Априлски рат затекао га је као војника на бранику отаџбине.

Данило је с осталим рудинским активистима неуморно радио на припремању устанка, па је првих дана јула 1941. године примљен у КПЈ. Активно је учествовао у тринаестојулском устанку и у многим борбама које су рудински партизани водили око Грахова и Никшића. Приликом формирања Рудинскотрепачког партизанског батаљона, на самом почетку 1942. године, Данило је постављен за политичког комесара Смрдушке чете.

Једно вријеме рата провео је на тешким и одговорним задацима илегалног рада, а затим се поново укључио у оперативне партизанске јединице као борац и политички руководилац. Крај НОР-а га је затекао на дужности политичког комесара артиљеријског дивизиона у чину капетана прве класе. Касније је завршио партијску школу у једногодишњем трајању.

Тешкоће и напори којима је био изложен у току рата, а нарочито у периоду илегалног рада, нарушили су Данилово здравље, па је рано, због болести, морао да прекине војничку каријеру. Пензионисан је 1952. године у чину мајора ЈНА, с дужности политичког комесара авио-пука.

Кад му је стање здравља то омогућило, Данило се с великим ентузијазмом укључио у друштвени живот, а нарочито у систем општенародне одбране у Бања Луци, гдје је с породицом остао да живи. За такав самопријегоран рад добио је највеће признање те средине: награду која је истакнутим ентузијазистима додјељивана поводом дана ослобођења Бања Луке од фашистичког окупатора. За активан рад и самодопринос на плану општенародне одбране ванредно је унапријеђен у чин резервног потпуковника.

Поред Партизанске споменице 1941. године, носилац је и више високих одликовања.

ОБРАД Петков

Рођен је 1924. године у Смрдуши. Завршио је основну школу и до рата 1941. године се бавио земљорадњом. Као седамнаестогодишњи младић активно се укључио у организацију и дизање тринаестојулског устанка у свом крају. По задатку КПЈ, чији је члан постао 1943. године, био је дуже вријеме позадински радник. Одликовао се изузетном храброшћу и довитљивошћу, па је смјело и успјешно извршавао све постављене му задатке, који су се неријетко граничили с немогућим.

У једном окршају с Нијемцима у Рудинама тешко је рањен. Поново је у партизанским јединицама, с још незалијеченим ранама. Из рата је изашао с чином капетана на дужности политичког комесара дивизиона. У послијератном периоду у Армији је био на дужностима од комесара дивизиона, шефа агитпропа бригаде, до замјеника команданта флотиле. Пензионисан је у чину капетана бојног брода. Завршио је војнопоморску официрску школу, партијску школу "Раде Кончар" и правни факултет.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године, а за јунаштво у рату и успјешан рад у служби добио је сљедећа одликовања: Орден за храброст, два Ордена заслуга за народ II реда, Орден братства и јединства II реда, Орден партизанске звијезде III реда, Орден за војне заслуге III реда, Орден за војне заслуге са златним мачевима и Орден Народне армије са златном звијездом.

МИЛУТИН Томов

Рођен је 1922. године. Завршио је основну и нижу пољопривредну школу и до рата 1941. године радио у Витомирици као земљорадник.

У данима рата 1941. године, иако тек деветнаестогодишњи младић, активно се укључио у народноослободилачки покрет. По налогу СКОЈ-а и КПЈ обављао је одговорне задатке као илегални позадински радник до почетка 1943. године, када је ступио у Косовску бригаду. До краја рата био је борац и руководилац у јединицама НОВ Југославије.

Послије рата остао је у ЈНА као војни старјешина све до 1960. године, када је пензионисан у чину потпуковника.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и више одликовања која је добио за храброст и умјешно командовање у рату, као и за постигнуте успјехе у послијератном службовању у ЈНА.

ИЛИЈА Крстов

Рођен је у Велестову 1910. године, одакле је преселио у Витомирицу, код Пећи, гдје се до рата 1941. године бавио земљорадњом. Народноослободилачком покрету је приступио од првог дана устанка у свом крају. Ратни пут је започео у Првој македонско-косовској бригади од њеног формирања. У рату је био храбар борац, па је неколико пута рањаван. Био је барјактар Прве косовско-метохијске бригаде. Од почетка 1945. до 1947. године био је командир јединице КНОЈ-а, а затим је прешао на дужност командира милиције. Умро је 1982. године и сахрањен уз одговарајуће војне почасти.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године, Ордена за храброст, Ордена заслуга за народ и Ордена братства и јединства.

ЈОКА Јованова

Рођена је 1912. године у Велестову. Завршила је основну школу, нижу гимназију и први разред учитељске школе. Активно је учествовала у припремању и дизању тринаесто-јулског устанка у свом родном мјесту, а затим је све вријеме рата провела у партизанским јединицама, односно у јединицама НОВ Југославије.

Кад је, послије рата, конституисана Привредна комора Југославије, Јока је у њој добила функцију начелника Општег и кадровског сектора и на тој дужности је остала све до пензионисања.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године, а за храброст и успјехе у рату и резултате рада у миру одликована је: Орденом за храброст, Орденом за војне заслуге са сребрним вијенцем, Орденом заслуга за народ са сребрним вијенцем и Орденом рада са златним вијенцем.

ЖАРКО Јошов

Рођен је 1915. године у Риђанима, код Никшића, гдје је и живио до почетка другог свјетског рата. Као младић укључио се у напредни раднички покрет, па је спремно дочекао и прихватио позив Комунистичке партије за дизање устанка против окупатора. Члан КПЈ постао је 1941. године. Учествовао је у многим биткама од првог дана устанка па све до краја рата. Био је и у историјској бици на Сутјесци, јуна 1943. године. Крај рата дочекао је на дужности комесара батаљона Шесте црногорске бригаде, у чину мајора.

Послије ослобођења земље више година је провео на одговорним дужностима у Савезном секретаријату за унутрашње послове, гдје је и пензионисан са дужности савјетника.

Имао је чин резервног потпуковника ЈНА, а поред Партизанске споменице 1941. године, носилац је и два Ордена за храброст и више других југословенских и страних ратних и мирнодопских одликовања.

МИРКО Јошов

Рођен је 1917. године у Риђанима, код Никшића. Завршио је основну школу и четири разреда гимназије, а затим је, до почетка другог свјетског рата, радио на изградњи жељезничке пруге и колских путева.

Укључио се у напредни омладински покрет и 1941. године постао члан СКОЈ-а. У периоду припрема за тринаестојулски устанак и у самом устанку активан је учесник герилских група и партизанских јединица, а затим борац је Никшићког НОП одреда. Од формирања Пете црногорске бригаде Мирко је у њеним редовима. Члан КПЈ постао је 1944. године. Ослобођење земље дочекао је као командир чете у Шестој црногорској бригади.

Послије рата завршио је више партијских курсева и школу пјешадијских официра. У јединицама КНОЈ-а био је командант батаљона. Пензионисан је у чину мајора ЈНА.

Као пензионер био је активан у припремама омладине за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Одликован је: Медаљом и Орденом за храброст, Партизанском звијездом II реда, Орденом братства и јединства II реда, Орденом Републике са сребрним вијенцем и Орденом за војне заслуге са сребрним вијенцем.

МИХАИЛО Максимов

Рођен је 1927. године у Смрдуши. Основну школу завршио је у родном мјесту, а три разреда гимназије у Никшићу. Рат је прекинуо не само његово даље школовање, већ и многе дјечачке радости и снове. Сурове ратне прилике и од дјеце су захтијевале озбиљан и активан рад, па је и Михаило, иако тек петнаестогодишњак, постао сарадник НОП-а, а убрзо и скојевац. У Посадну чету Команде мјеста на Трубјели ступио је средином 1944. године.

У Београду је, одмах по његовом ослобођењу, октобра 1944. године, формирана Војна академија. Критеријуми за пријем у прву класу њених питомаца били су изузетно високи. Требало је бити врло интелигентан и кристално морално-политички чист, па доспјети тамо. А Михаило је био управо такав.

Иако су услови за живот и рад питомаца првих послијератних година били веома тешки, Михаило је врло успјешно завршио трогодишње школовање, послије чега, у чину артиљеријског потпоручника, одлази на дужност у Скопље.

Његов беспријекоран рад доносио му је редовна унапређења, а потреба службе условљавала је често мијењање гарнизона, па су слиједили: Битољ, Куманово, Лесковац, Петроварадин, Сремски Карловци, Панчево, Вршац, Краљево, Пожаревац и други. Завршио је Високу војну академију у Загребу и посљедњих једанаест година свога рада у ЈНА провео је у Генералштабу у Београду. Пензионисан је у чину пуковника 1977. године.

Све своје знање и неисцрпну радну енергију Михаило је безрезервно посветио Армији, а самим тим и својој домовини и народу. За такав рад одликован је са: двије Медаље за храброст, Орденом заслуга за народ III реда, Орденом за војне заслуге са златним мачевима и др.

Михаило није знао за предах и одмор, па је све своје слободно вријеме ван службе посвећивао спорту, а посебно фудбалу и шаху. Више година је био фудбалски судија и за све то вријеме никад на његов рад није уложена жалба.

Без друштва и шаха није могао ни онда кад су му љекари савјетовали строго мировање, па је и умро за шаховском таблом 26. маја 1992. године.

ЉУБО Петков

Рођен је 1928. године у Смрдуши, гдје је завршио основну школу.

Сва Љубова породица била је опредијељена за НОП, па је и он још као дјечак у њему активно учествовао. У партизанске јединице ступио је септембра 1943. године. Убрзо је стекао повјерење СКОЈ-а па је његов члан постао априла 1944. године, а непуну годину дана касније примљен је и у КПЈ. Као партијски радник имао је врло одговорне функције: од секретара основне организације, члана пуковског и корпусног комитета до члана Комитета Генералштаба ЈНА.

У јединицама НОВ почео је као борац, па делегат вода у Другом батаљону Шесте црногорске бригаде, а затим је био командир вода везе у артиљеријском дивизиону Осмог корпуса.

Још прије него је рат завршен, у марту 1945. године, са ратишта је упућен у официрску школу за везе, да би касније, поступно, у овом роду војске стекао високо образовање. У послијератном периоду завршио је гимназију.

У ЈНА је, послије рата, био на дужности: командира чете, команданта батаљона, начелника штаба пука, начелника везе механизоване бригаде, начелника одсјека у Генералштабу ЈНА. Неко вријеме био је директор сектора у ПТТ Србије. Пензионисан је у чину пуковника ЈНА.

За испољену храброст у рату и постигнуте резултате у раду у послијератном периоду Љубо је добио бројна одликовања, међу којима су и: Орден за храброст, Орден братства и јединства са сребрним вијенцем, Орден заслуга за народ II реда, Орден за војне заслуге са златним мачевима, Орден Народне армије са златном звијездом, Орден за војне заслуге III реда, Орден за војне заслуге са великом звијездом и др.

РАДОВАН Боров

Рођен је 1900. године у Смрдуши, гдје је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Никшићу, а правни факултет у Београду. Прво службовање било му је у Никшићу на дужности судијског приправника у Среском суду. Послије положеног судијско-адвокатског испита изабран је 1934. године за судију Среског суда у Никшићу и на тој дужности остао је до капитулације Југославије.

Јуна 1942. године, због бјекства из окупаторског затвора његовог брата Шпира, који је био осуђен на смрт, Радован је ухапшен. Из затвора је изашао нарушеног здравља.

Послије ослобођења земље враћа се свом судијском позиву и све до пензионисања заузима истакнута мјеста у правосудним установама у Црној Гори. Био је предсједник Среског суда Даниловград, затим Среског суда у Подгорици, Окружног привредног суда и Вишег привредног суда Црне Горе.

У црногорском правосуђу провео је 41 годину и многе генерације младих правника сјећају се његових искрених и колегијалних савјета. Ријетко се у правосудној струци могла у једном човјеку-судији, као што је био Радован, срести тако сређена усклађеност изузетне даровитости, изванредне моћи запажања и саживљавања с предметима било о којој врсти спора да се ради. Радован је врло једноставно и с лакоћом знао да проникне у срж спора, јер је имао изванредно правничко знање и интуицију. Његов лик и као човјека и као судије остаће у сјећању његових бројних сарадника и поштовалаца.

За изванредне резултате у свом дугом и плодном раду одликован је: Орденом заслуга за народ са сребрним вијенцем, Орденом рада са златним вијенцем и Орденом рада са црвеном заставом.

МАРКО Баћов

Рођен је 1911. године у Штедиму, код Никшића. Основну школу и гимназију завршио је у Никшићу, а пољопривредношумарски факултет у Земуну 1939. године. Школу за резервне официре завршио је 1940. године у Сарајеву.

У данима устанка 1941. године прикључио се народноослободилачком покрету. Борио се у јединицама Никшићког партизанског одреда до маја 1942. године. Послије одласка партизана за Босну враћа се кући, али је ухапшен и у окупаторско-четничком затвору остаје четири мјесеца. Од јула 1943. године поново је у јединицама НОВ. Приликом ослобођења Никшића 1944. године изабран је у Срески народноослободилачки одбор.

Марко је крајем 1946. године постављен за директора првог пољопривредног добра у Црној Гори на Капином пољу. У октобру 1949. године прелази у Титоград на дужност директора Дирекције државних добара. Истовремено је био и начелник Привредног савјета НР Црне Горе. Реорганизацијом државне управе 1956. године прелази у Министарство пољопривреде. Био је помоћник републичког секретара за пољопривреду до пензионисања 1980. године.

Као истакнути пољопривредни стручњак више пута у току службовања је одлазио на разна студијска путовања по земљи и иностранству (Холандија, Турска), а једно вријеме провео је на специјализацији у Паризу. Редовно је сарађивао у домаћим и страним часописима из области своје струке. Његова ужа специјалност било је сточарство, па је из ове области објавио више запажених радова.

Поред службених послова бавио се и друштвеним активностима. Дуже времена је био предсједник или секретар Савеза стручних организација у пољопривреди и шумарству Црне Горе.

За велики ентузијазам у раду и допринос у току службовања добио је значајна друштвена признања. Одликован је Орденом заслуга за народ II реда, Орденом рада II степена и Орденом рада са црвеном заставом.

ВЕЉКО Баћов

Рођен је 1913. године у Штедиму, код Никшића. Основну школу и гимназију завршио је у Никшићу, а правни факултет у Суботици. Пјешадијску школу за резервне официре завршио је у Сарајеву.

У априлском рату 1941. године учествовао је као командир чете у саставу граничних јединица према Албанији. У устанку 1941. године ступио је у партизане и убрзо постао командир Прековођанске чете, с којом је у околини Никшића изводио врло успјешне акције против окупатора.

Кад су се партизанске јединице повукле за Босну, Вељко се вратио у позадину, али је одмах ухапшен и у окупаторским затворима у Никшићу и на Цетињу провео је више од године дана. Капитулација Италије и Вељку је донијела слободу и он је опет у јединицама НОВ.

По ослобођењу Никшића изабран је за члана Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина. Једно вријеме радио је у Окружном, а затим у Републичком тужилаштву у својству помоћника тужиоца, да би касније прешао на дужност начелника у Комитету за законодавство и изградњу народне власти НР Црне Горе.

Приликом реорганизације органа власти у Црној Гори, Вељко је изабран за предсједника Среског одбора Никшић, а послије укидања срезова, два пута узастопно је биран за предсједника општине Никшић. Једно вријеме налазио се на дужности секретара и члана Извршног вијећа Скупштине СР Црне Горе.

Вељко се одликовао великом радном енергијом. Био је човјек широке опште и правне културе, као и велики поборник за успостављање демократских односа међу људима. Залагао се за толеранцију, трпељивост и културу дијалога. Био је духовит човјек и имао је приповједачког дара. Изврсно је познавао народну традицију и епску поезију и умио је лијепо да запјева уз гусле. Био је врло друштвен, волио је људе и људи су вољели њега.

За несебичан рад и резултате које је постизао одликован је: Орденом заслуга за народ, Орденом за храброст, Орденом братства и јединства, Орденом Републике са сребрним вијенцем, Орденом рада са златним вијенцем и Орденом рада са црвеном заставом. 

Драгиша Ђоковић је поводом смрти Вељка Баћова Мићуновића је између осталог написао у дневној штампи: 

"Вељко Баћов Мићуновић је изданак средине и породице које су у свим временима давале угледне људе и у којима су његована она својства етике нашега народа која имају трајну вриједност - родољубје, љубав према човјеку и оданост добру и прогресу. Остајући веран тој традицији, Вељко је знао да чува углед свог родитељског дома и да цијелог свог живота, у сваком дану, буде на висину људске дужности. Као син знаменитог оца, васпитан на епској хероици и примјерима чојства ранијих генерација, он и није могао бити друго сем човјек који честито мисли, поштено осјећа и ради. Природно је зато што се рано опредијелио за напредни покрет, борбу и прегалаштво своје генерације, којима је, као човјек с развијеним осјећањем дужности дао драгоцјен допринос. А нормално је и што су му од друштва повјераване одговорне дужности. И он је то повјерење оправдавао. 

Морална чистота је била основна црта која је сјенчила људски профил Вељка Баћова. Био је хуманиста и демократа, поуздан друг и постојан пријатељ. Цијењен и објективан правник. Човјек постојаних увјерења, трезвена погледа и логична ума. Својом племенитошћу и једноставношћу, простосрдачним и присним односом према људима и разумијевањем њихових животних потреба плијенио је љубав свих са којима је долазио у било какви радни и животни додир. 3ахваљујући тим својим карактерним особинама, био је један од оних који су успјели да одоле многим животним искушењима којима нас живот доводи пред морални испит, један од оних који су у судбоносним моментима и на револуционарним раскршћима увијек одабирали оно што је најчовјечније, али и најтеже: остати привржен свом народу и његовој слободи, заштити људских живота и људског достојанства, као највећих вриједности. 

Својим живљењем, особинама свог карактера и приљежношћу и преданошћу стручном и политичком раду, Вељко је служио као примјер паметног и у свему часног човјека, ни у чему порочног политичког посленика и угледника. Као врстан правник и образован политичар, оставио је за собом трајан траг радећи на развоју никшићког краја у периоду између педесетих и шездесетих година, када се као предсједник налазио на челу среза и општине Никшић. А то је период најинтензивнијег развоја и градитељства у никшићком крају, али и згуснутих проблема сваке врсте. Доцније такав ће бити и као радник на истуреним задацима у Републици. 

Вељко Баћов Мићуновић се одликовао пословичном скромношћу, уздржаношћу од пренагљивања, човјечношћу и истинољубљем. Мрзио је позерство, театралност и разметљивост. Са индигнацијом је указивао на оне који су подлегли грамзивости и коришћењу политичке ренте, на разметљивце који су уновчавали заслуге и злоупотребљавали своју политичку моћ и положај. 

Отишао је из живота - без великог погребног ритуала, али искрено испраћен и ожаљен од бројних поштовалаца и пријатеља у Титограду и Никшићу."


IV: Данило_Антов, Проф.др_Драгољуб_Милетин, Проф.др_Милан_Вуков, Др_Даринка_Максимова, Мр_Војислав Савов, Радомир_Андријин, Владо_Живков >> 

РОДОСЛОВ БРАТСТВА МИЋУНОВИЋ