|
|
IV Данило_Антов
Рођен је 1922. године у Смрдуши. Основну школу завршио је у свом родном мјесту, гимназију у Никшићу, а пољопривредни факултет у Београду, послије чега, као врло успјешан привредник, ради дуже времена у Никшићу. Био је директор пиваре "Требјеса" и Рудника боксита.
Данило се још у току НОБ-а истицао својом активношћу, па је биран у руководеће органе СКОЈ-а, чији је члан постао 1941, а КПЈ 1944. године. С политичком активношћу наставио је и касније и заузимао одговорна мјеста у партијском руководству: био је члан општинског, а касније среског комитета КПЈ, односно СКЈ, члан ЦК СК Црне Горе и његовог Извршног комитета, секретар Општинског комитета у Никшићу. За посланика Скупштине СР Црне Горе биран је у три њена сазива. Пензионисан је са дужности предсједника Статутарне комисије СК Црне Горе.
Завршио је школу резервих официра и има чин мајора.
Данило је као врстан стручњак у привреди и виспрен друштвено-политички радник у јавном животу Никшића и Црне Горе предано и самопријегорно обављао бројне дужности, које му је друштво повјеравало. У личном животу одликује се изузетном скромношћу, па је у свакој средини гдје је радио и живио имао и сада има широк круг пријатеља и поштовалаца.
Одликован је Медаљом за храброст, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства, Орденом рада са сребрним вијенцем, Орденом рада са златним вијенцем и Орденом Републике са сребрним вијенцем.
Рођен је 1930. године у Мердарима, код Куршумлије, гдје је његов дјед Марко, крајем прошлог вијека, доселио из Горњих Црквица.
Драгољуб је дјетињство, од своје друге године до почетка другог свјетског рата, провео у Скопљу, гдје му је отац радио као финансијски службеник. Ратне године су провели у Мердарима, јер су као Срби депортовани из Македоније, а отац је одбио службу под окупатором.
Кад је била у питању одбрана домовине, Драгољуб није изневјерио породичну традицију (дјед Марко је био учесник оба балканска и првог свјетског рата и топличког устанка, а отац Милета је прошао албанску голготу, био борац и рањеник на Солунском фронту и носилац Албанске споменице и више одликовања), са својих четрнаест година укључио се у НОП као курир, а убрзо је постао и члан СКОЈ-а. Послије рата је учествовао на бројним радним акцијама за изградњу земље.
Резолуција Информбироа 1948. године затекла је Драгољуба у осмом разреду гимназије, када је, због одбијања да се одрекне рођака, који су се опредијелили за Резолуцију, ухапшен. У затворима и на злогласном Голом отоку провео је око двије године.
Послије повратка с робије положио је осми разред гимназије и матурирао у Прокупљу у јесен 1950. године. Тада је уписао филозофију на Филозофском факултету у Београду, гдје је и дипломирао 1954. године. Упоредо је студирао право и позоришну режију. Као студент почео је да пише пјесме и књижевне критике, али се убрзо опредијелио за филозофске теме, па је сарађивао у филозофским и другим теоријским часописима.
Послије дипломирања радио је као професор у Учитељској школи у Београду, а затим у Научном институту. За асистента на Филозофском факултету у Београду изабран је 1960. године, гдје је касније докторирао и изабран за доцента.
У то вријеме око часописа "Праксис", "Филозофија" и "Корчуланска школа" оформио се јак филозофско-социолошки покрет критичке интелигенције у коју се Драгољуб укључио и био члан руководећих тијела ових институција.
Био је активни учесник и руководилац у студенском бунту 1968. године, због чега је саслушаван и хапшен. Био је у групи од осам професора Филозофског факултета према којој су у току неколико година примјењиване репресивне мјере. Поред осталог, забрањивани су им научни радови и јавна предавања, а 1975. године удаљени су са Универзитета и остали без посла.
Тек 1981. године, под притиском међународне научне јавности и међународне конфедерације рада, Драгољуб је почео да ради у Филозофском одјељењу Института друштвених наука у Београду (прераслог касније у Филозофски институт), на чијем је челу био шест година. На своју ранију катедру Филозофског факултета вратио се тек 1990. године, гдје и сада, као редовни професор, предаје историју социјалних теорија.
Имао је више студијских боравака у Француској, Њемачкој, Енглеској и САД. Држао је предавања на универзитетима и у научним институцијама ових земаља.
Од научних радова до сада је објавио: књиге "Филозофија и наука", "Социологија", "Бирократија и јавност", "Логика и социологија" (докторска дисертација) и "Социјална филозофија", као и преко сто расправа и чланака.
И поред овако плодног научног рада, Драгољуб је налазио времена и снаге за разноврсну и врло значајну политичку активност. Организовао је протестне скупове и демонстрације и на њима држао говоре; писао је петиције у одбрану права бројних људи; с групом истакнутих интелектуалаца основао је 1989. године Демократску странку, која је била прва политичка независна опозициона странка у Србији, након дугогодишње једнопартијске владавине, и изабран је за њеног првог предсједника; с групом страначких пријатеља основао је 1994. године Фонд Демократски центар, институцију за развој стратешког политичког мишљења, заштиту људских права и унапређење политичке културе и изабран је за његовог првог предсједника.
На првим вишестраначким изборима 1990. године изабран је у општини Стари град у Београду за републичког посланика, а затим га је Скупштина Србије изабрала за посланика у Вијећу република Скупштине СФРЈ. На савезним изборима 1992. године био је носилац свих листа Демократске странке и изабран је за посланика у Вијећу грађана Савезне скупштине, гдје је и члан Спољнополитичког одбора.
Као лидер странке и посланик Драгољуб се сусрео и водио разговоре с бројним свјетским политичарима и државницима и говорио је у Америчком конгресу и Европском парламенту. Дао је преко 200 интервјуа најчитанијим домаћим и страним листовима и радио-телевизијским кућама.
Као члан опозиционе коалиције “Заједно”, поново је изабран за савезног посланика у Већу грађана Савезне скупштине 1996. године.
На савезним изборима 2000. године, као један од лидера коалиције ДОС, још једном је изабран за савезног посланика у Већу грађана Савезне скупштине. Након победе Демократске опозиције Србије, у октобру 2000. године, изабран је за Председника Већа грађана Савезне скупштине. Када је формирана Државна заједница Србија и Црна Гора, у марту 2003. године, изабран за Председника Скупштине Србије и Црне Горе.
Као Председник био је шеф наших парламентарних делегација у Парламентарној Скупштини Савета Европе и Парламентарној Скупштини OEBS.
Добитник је прве награде за толеранцију коју додељују Министарство за људска права, OEBS и Б92. За свој допринос укључењу СР Југославије у Савет Европе добија награду Европског покрета у Србији. Од Министарства спољних послова Словачке добија 2001. награду за свој активан допринос у раду Заједнице за демократске промене у Југославији која је током 1999. године окупљала представнике политичких странака, цивилног друштва и представнике међународних организација.
Рођен је 1944. године у Чокотину, Србија. Техничку школу и машински факултет завршио је у Крагујевцу. Магистрирао је 1971. године на Природно-математичком факултету у Београду (тема: Дислокациона теорија еластопластицности метала), а докторирао 1974. године у Варшави (дисертација: Geometric theory of thermoelasticity and continuous distribution of dislocations). Радио је као асистент на Машинском факултету Универзитета "Светозар Марковић" у Крагујевцу од 1967. до 1974. године, затим је доцент до 1979, па ванредни професор до 1984, а од тада је редовни професор на истом Факултету. Актуелна научна област којом се бави је Механика континуума, а ужа област: Теоријски и експериментални приступ вископластицности.
Потпуно влада (говори, чита и пише) енглеским, пољским и италијанским, а служи се руским и њемачким језиком.
Поред рада на свом Факултету, одржао је бројна предавања на универзитетима и институтима у иностранству (Пољска 1985-1989, Кина 1986, Италија 1986-87, гдје је, као гостујући професор, провео годину дана); затим сам, или са коауторима, подносио реферате на симпозијумима у земљи и иностранству (Купари 1986, Врњачка Бања 1988, Ниш 1991; Амстердам 1985, Атина 1986, Пекинг 1986, Краков 1985. и 1990. и др.).
Има регистрован међународни патент (koautori: C. Albertini, M. Montagnani) Dispositif de test dynamique d`un echantillon en torsion.
По уговору с институтом ЈРЦ Европске комисије за атомску енергију руководио је израдом значајних међународних истраживачких пројеката.
Објавио је велики број радова у стручним часописима у земљи и иностранству.
До сада су му објављене књиге: "Кинематика" (Научна књига, Београд, 1979), "Теорија осцилација" (Научна књига, Београд, 1979), "Статика", коаутор: М. Којић (Научна књига, Београд, 1983), "Механика III-Динамика", коаутори: Л. Вујошевић и Р. Булатовић (Универзитетска ријеч, Никшић, 1990) и "Примењена маханика континуума" (Научна књига, Београд, 1990).
Члан је научних и стручних удружења у земљи (Југословенско друштво за механику; Југословенско друштво инжењера и техничара) и иностранству (Gesells schaft fur Angewandte Mathematik und Mechanik (GAMM), The International Society for Interaction of Mechanics and Mathematics (ISIMM).
Члан је Издавачког одбора часописа "Теоријска и примењена механика".
На XIV Југословенском конгресу механике у Порторожу 1978. године добио је награду "Растко Стојановић".
Рођена је 1937. године у Смрдуши, општина Никшић. Одмах послије завршетка другог свјетског рата породица је, по основу колонизације, преселила у Војводину и настанила се у Врбасу. Ту је Даринка завршила основну школу и гимназију, правни факултет завршила је у Београду 1961. године, а постдипломске студије у Новом Саду, гдје је одбранила и докторску дисертацију из области привредног права.
Радила је у Врбасу у банци и органима управе, а затим у Београду у Државном секретаријату за финансије, гдје је, иако најмлађи правник у установи, добила оцјену "нарочито се истиче". Највише радног вијека провела је у Новом Саду: као шеф правне службе у "Победи", као правни савјетник у Покрајинској служби друштвеног књиговодства, као потпредсједник Општинског вијећа Савеза синдиката; затим као судија Окружног привредног суда, покрајински секретар за правосуђе и управу и члан Извршног вијећа Скупштине Војводине у два сазива. Била је и покрајински друштвени правобранилац, па је, послије укидања ове институције, по сопственој жељи пензионисана 1990. године.
У току рада претежно се бавила својом струком. Написала је близу сто радова из области привредног, уставног и управног права, а који су претежно објављени у новосадским, београдским и загребачким часописима ("Право, теорија и пракса", "Гласник", "Правни живот", "Привреда и право", "Информатор" и др.). Објавила је књигу "Привредна организација у праву, теорији и пракси". Аутор је или коаутор више коментара одређених закона.
Активно је учествовала, са основним рефератом, на бројним савјетовањима правника у бившој Југославији, а реферат је имала и на Четвртом конгресу правника Југославије. Одржала је многа предавања на скуповима стручњака из привреде, управе и правосуђа.
Даринка је била један од оснивача Друштва правника у привреди у Новом Саду, затим предсједник Друштва правника у привреди Војводине; дугогодишњи је члан Предсједништва Удружења правника у привреди Југославије. Била је предсједник Удружења правника Војводине, а затим и Савеза удружења правника Југославије.
Одликована је Орденом заслуга за народ са сребрном звијездом, а добитник је Повеље града Новог Сада и на десетине различитих признања за успјешан рад.
Даринка ни сада, као пензионер, није престала да се бави својим стручним радом: бави се оснивањем предузећа и свих других привредних субјеката; члан је управног одбора више холдинг предузећа, у чијем је организовању и сама учествовала; припрема правнике за полагање стручног испита; сарађује у стручној периодици.
Рођен је 1939. године у Витомирици, општина Пећ, гдје су му родитељи и дјед Вуко доселили 1932. године с Цетиња. Породица је, међутим, под притиском Шиптара, морала да се врати у Црну Гору 1942. године. Пошто на Цетињу више нијесу имали ни куће ни имовине, настанили су се на Милојевићима, у Пјешивцима, код Војиславове ујчевине.
Војислав је успјешно завршио четвороразредну основну школу у Дреновштици, а осмогодишњу школу на Богетићима, иако су и једна и друга биле знатно удаљене од мјеста боравка, па је заједно с другим вршњацима из тог мјеста дијелио судбину ђака пјешака. Средњу економску школу завршио је у Никшићу, а економски факултет у Титограду 1967. године. Магистрирао је на Економском факултету у Београду 1973. године.
Двије године је радио као шеф плана и анализе у Пољопривредно-прехрамбеном комбинату "Никшић", а затим је прешао у Београд, гдје је прво у спољнотрговинском предузећу "Југоауто" на пословима самосталног спољно-трговинског референта провео двије године; затим је, такође двије године, радио као главни економиста-програмер у Центру за организацију и кибернетику Жељезничког транспортног предузећа; по двије године је био савјетник за економска питања у Савезном секретаријату за спољну трговину и у Савезном комитету за земље у развоју; у Генералном секретаријату Савезног извршног вијећа провео је три године на радном мјесту самосталног савјетника за економска питања, а затим је четири године био шеф кабинета члана Савезног извршног вијећа; три године је на функцији савјетника савезног секретара за саобраћај и везе, а од 1990. године је помоћник савезног министра за саобраћај и везе у Влади Савезне Републике Југославије. Марта мјесеца 1994. године Скупштина Републике Црне Горе именовала га је за министра поморства и саобраћаја Владе Републике Црне Горе. Преглед Војислављевог кретања у служби јасно говори да је ријеч о изузетно успјешном привреднику и човјеку од повјерења и акције. Да се ради о великом ентузијасти потврђује и чињеница да је Војислав, и поред одговорних функција које је обављао, нашао времена да се бави и научним радом: објавио је више радова у часописима "Маркетинг", "Саобраћај", "Техника", "Жељезница и коњунктура спољне трговине СФРЈ". Одликован је Орденом рада са сребрним вијенцем.
Рођен је 1940. године у Лозовику. Основну школу и гимназију учио је у Новој и Старој Пазови, а филолошки факултет (југословенска и свјетска књижевност) завршио је у Београду. Бави се публицистиком и главни је и одговорни уредник листа "Ехо".
Пише поезију за одрасле, а првјенствено за најмлађе и објављује од 1962. године. Матица српска из Новог Сада издала му је збирке стихова "Крилна окна" (1970), "Дан и бездан" (1974) и "Одрон" (1980), а "Побједа" из Титограда збирку "Узидана магла" (1981).
Радомир је врло плодан пјесник, па му се књиге пјесама за дјецу појављују једна за другом: "Звездани медведи" (1975), "Сањалиште" (1982), "Од немира до свемира" (1985), "Занимљива занимања" (1986), "Крилатице" и "Цврчкова дискотека" (1986). У Прагу му је издата збирка пјесама за дјецу под називом "Албум животиња" (1985).
Заступљен је у Антологији најмлађе црногорске лирике (1971), у одабиру војвођанског пјесништва "Ромор равнице" (1974) и антологијама југословенске и српске поезије за дјецу (1981. и 1984), као и у избору "Пјесници Црне Горе", штампаном на пољском језику 1988. године.
У издању Универзитетске ријечи из Никшића изашла му је 1989. године збирка поезије "Кожни повез". У својој рецензији ове збирке пјесник Божидар Шујица је, поред осталог, написао: "Ова збирка је најбоља књига поезије коју сам прочитао у последње време на целом југословенском песничком простору ... Песме у овој збирци су као лепи дани у години. Та књига је оличење даровитости и стваралачке зрелости".
Превођен је на више страних језика: руски, француски, италијански, мађарски, румунски, а и сам се бави преводилаштвом.
Члан је Удружења књижевника Србије.
За свој плодни рад добио је више признања и награда.
Рођен је 1934. године у Никшићким Рудинама. Основну школу завршио је у Никшићу, гимназију у Никшићу и Титограду, а факултет и постдипломске студије (свјетска књижевност) у Београду.
Непуну годину дана радио је као професор у Средњошколском центру у Никшићу, а затим као новинар "Политике". У исто вријеме пише за готово све наше најпознатије листове и часописе. Прво је био дописник из Никшића, а затим из Новог Сада.
Добитник је прве новинарске награде "Шести октобар" за допринос на револуционарном преображају друштва. Био је једно вријеме представник војвођанских новинара у Предсједништву Савеза новинара Југославије. Добитник је највећег новинарског признања - награде за животно дјело Друштва новинара Војводине. Аутор је или коаутор више књига и фељтона, посебно с тематиком из културе. Књига "Трагови времена" обухвата избор текстова из његовог новинарског опуса.
Огледао се и на телевизији кроз ауторске филмове: "Руси и Горски вијенац" и "Други живот стријељаног". Филм "Дописно позориште", који је рађен по његовом сценарију, добио је 1986. године прву свјетску награду Grand prix "Arman Lanu", што је и најзначајније признање које су досад добиле Новосадска и Југословенска телевизија.
Владо је предсједник Друштва српско-руског пријатељства Новог Сада и у том својству значајно је допринио што се монументални споменик великом руском просветитељу, свецу и ујединитељу, "руском светом Сави" Сергију Радоњешком нашао у Новом Саду.
Навешћемо неколико цитата из којих се види шта су о Владовом новинарском раду рекли: академик Богдан Брукнер, археолог: "Владо Мићуновић припада ретким и далековидим новинарима који поседују "шесто чуло"; Раша Попов, књижевник: "Мићуновић је извештач концизног језика, оштрог као сабља, али праведан и у крајњој линији помирљив и хуман"; Иво Андрић, књижевник-нобеловац: "Са изузетним интересовањем читао сам изванредне прилоге Влада Мићуновића из Пивског манастира"; Вида Огњеновић, позоришни редитељ:
"Проницљив, а плаховит новинарски рукопис Влада Мићуновића препознаје се у хиљаду по дивотној, старински часној, скоро хајдучкој храбрости". То су нека мишљења о Владовом новинарском раду наших значајних имена из области културе. Међутим, мишљења актуелних политичара иду од врхунских похвала, као на примјер: "Владо Мићуновић је заслужни првоборац за нове хуманије друштвене односе и општи просперитет" (члан Предсједништва СР Србије, 1989) - до реских осуда и чак пријетњи физичком ликвидацијом: "Мићуновић је својим писањем постао партнер Савеза комуниста Југославије, ми му то ни по коју цијену не смијемо и нећемо дозволити" (предсједник Предсједништва СР Црне Горе, 1989); "Како да зауставимо Мићуновића? Њему треба забранити да пише. Треба га протјерати из Војводине. Њега треба ухапсити" (предсједник Предсједништва ЦК СКЈ, 1987); "Управо сам у новосадском дописништву "Политике" тражио Влада Мићуновића да га због последњег чланка у "Политици" изрешетам мецима из пиштоља" (покрајински министар за информисање Војводине, 1988) итд.
Рођен је 1928. године у Смрдуши, општина Никшић. Основну школу завршио је у свом родном мјесту, нижу гимназију у Никшићу, учитељску школу у Херцег-Новом, вишу педагошку (група за руски и српски језик) на Цетињу, а филолошки факултет (одсек за руски језик и књижевност) у Београду. Пуних четрдесет година је радио у школама за основно и средње образовање као учитељ, наставник и професор и као просвјетни савјетник у регионалном Просвјетно-педагошком заводу у Никшићу. Више од трећине радног вијека био је и на дужности директора основних школа и поменутог Завода. Више пута је биран у самоуправне органе у области образовања на општинском и републичком нивоу. За рад је добијао најбоље оцјене и ванредна унапређења у платне разреде. Одликован је Медаљом рада и Орденом заслуга за народ са сребрним вијенцем.
Прилоге из наставне праксе објављивао је у стручној периодици: "Просвјетном раду" и "Васпитању и образовању", а преводе с руског у "Спонама". Аутор је, или коаутор, неколика школска љетописа и аутор књиге "Никшићке Рудине у борбама за слободу".
Рођен је у Трепчима, код Никшића, 1925. године. У родном мјесту завршио је основну школу, а гимназију у Никшићу. Право је завршио у Београду 1952. године. Послије студија био је двије године срески судија за прекршаје у Никшићу. За то вријеме активно је радио на организовању трезвењачких друштава у школама и радним колективима. Као афирмисани активиста у тој дјелатности, у мају 1953. године, изабран је за члана Иницијативног одбора Црне Горе, који је имао задатак да конституише Савез друштава за борбу против алкохолизма, пушења дувана и уживања дрога у Републици.
Крајем 1954. године прешао је у Бијело Поље на рад у Окружном суду. Тада је положио судско-адвокатски испит. Иза тога је изабран за предсједника Среског суда у Невесињу. Из Невесиња је поново дошао у Бијело Поље на дужност предсједника Среског суда. У то вријеме изабран је у најуже руководство Савеза организација за борбу против болести зависности Југославије.
Крајем 1963. године изабран је за вишег правног савјетника у Извршном вијећу Скупштине СР Црне Горе, а у новембру 1968. године за предсједника Окружног привредног суда у Титограду.
Од почетка 1977. до септембра 1982. године радио је у Скупштини СР Црне Горе, а затим се поново враћа у судство и као судија Републичког суда удруженог рада остаје до пензионисања.
Сарађивао је у бројним југословенским часописима: "Правна мисао", "Гласник", "Пракса", "Правни живот", "Правни зборник", "Организација и пословање", "Информатор", "Овдје", и др. Има објављене бројне чланке, расправе и студије из области уставног и правног система.
Био је главни и одговорни је уредник часописа "Трезвеност", а повремено је сарађивао у дневном листу "Побједа" и часопису "Алкохолизам".
Активни је учесник на бројним конференцијама, симпозијумима и конгресима правника, као и организација за борбу против алкохолизма, пушења дувана и уживања дрога. На свим овим скуповима, са малим изузетком, био је подносилац запажених реферата и кореферата.
Учесник је НОБ-а од 13. јула 1941. до 15. маја 1945. године. Члан СКОЈ-а је од 1942, а КПЈ од 10. јуна 1943. године. У току рата налазио се на одговорним дужностима омладинског руководиоца.
Одликован је: Орденом за храброст, Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом рада са златним вијенцем, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима и Орденом Републике са сребрним вијенцем.
За дугогодишњи и плодан рад добио је и друга бројна признања као: плакете златне и сребрне, повеље и захвалнице од Удружења правника Југославије, Савезног секретаријата за правосуђе, Удружења правника у привреди Југославије итд.