|
|
I
Народно предање казује да сва стара
братства Озринића воде поријекло од
заједничког претка Озра. По њему је и племе
добило свој назив. Позната је прича о
петорици браће: Озру, Пипу, Васу, Красу и Оту,
од којих су настала племена: Озринићи,
Пипери, Васојевићи, Краснићи и Хоти. Браћа
су, према сачуваној традицији, синови бана
Страхиње, а њихова даља лоза сеже до
Немањића. У ове крајеве су дошли и ту се
настанили као косовски пребјези,
вјероватно негдје крајем XIV или почетком XV
вијека.
Област на чијем се подручју образовало
девет племена: Цетиње, Његуши, Ћеклићи,
Бјелице, Цуце, Озринићи, Комани, Загарач и
Пјешивци названа је Катунском нахијом и под
тим именом је први пут у документима
поменута 1435. године. То име добила је по
некадашњим зетским катунима. Ердељановић
мисли да је ту било катуна и у доба старе
Дукље. Становништво ове области бавило се
претежно сточарством и понешто земљорадњом.
У вријеме најезде Турака Катунска
нахија постаје ратнички збјег на само
сточара, него и осталог становништва из
Херцеговине, Босне, Рашке, Брда и других
области. Та каменита тврђава у коју се
збјегло становништво из разних крајева
била је посљедње упориште остатака
средњовјековне немањићке државе.
Јевто Дедијер у својој студији "Херцеговина"
говори о исељавању становништва из
Херцеговине и Босне у Црну Гору и, између
осталог, каже: "Има више великих и чувених
црногорских братстава, која воде поријекло
из Босне и Херцеговине", па наводи:
Мартиновиће, Ераковиће, Раичевиће и др. Даље,
позивајући се на Ровинског, Дедијер каже:
"Озринићи су сви испод планине Озрена у
Босни". Тако се, по њему, и име Озринића
може довести у везу с називом те планине.
Стара Црна Гора имала је четири нахије:
Катунску, Ријечку, Црмничку и Љешанску, од
којих је Катунска била по површини далеко
највећа: захватала је 933,66 км2, или 63,5%
цјелокупне црногорске територије. Њена
племена захватала су сљедећу површину:
Цетиње 77,92 км2, Његуши 82,04 км2, Ћеклићи 58,12 км2,
Бјелице 66.76 км2, Цуце 202,61 км2, Озринићи (Чево)
220,19 км2, Пјешивици 133,56 км2, Загарач 40,62 и
Комани 51,84 км2. Озринићи су, дакле, били
просторно највеће племе и у својој нахији и
у читавој Црној Гори тога времена.
У тој средини, то јест у Катунској
нахији, у племену Озринићи, као један од
Озрових потомака, поникао је,
највјероватније средином XVII вијека,
родоначелник данас најбројнијег огранка
братства Мићуновића - Мићун Шогов Радичевић.
Тада су у Црној Гори презимена извођена
од дједовог, или очевог. имена. Мићуново
презиме, дакле, изведено је од дједовог
имена. јер је извјесно да је Шого. Мићунов
отац, био Радичев. Мићунови синови Вук и
Андрија имају презиме Мићуновић, које је,
као што се види, изведено од очевог имена.
Из даљег излагања видјеће се да читаво
братство Мићуновића не води поријекло од
Мићуна Шогова, већ су неки огранци презиме
извели по својим прецима, који су се, такође,
звали Мићун, или, пак, на други начин.
Вукови и Андријини бројни потомци, мада
не сви, задржали су све до сада то презиме,
иако се обичај да се презиме изводи од
дједовог или очевог имена још дуго времена
задржао у Црној Гори.
Нико од Мићуновића који су остали да
живе у Црној Гори није промијенио презиме.
Међутим, поуздано се зна да је крајем XIX и
почетком XX вијека више породица нашег
братства, у склопу масовне миграције
Црногораца у то вријеме, преселило у Србију,
углавном у Топлицу и Јабланицу. Неки од
њихових потомака задржали су исто презиме,
док су други, по већ устаљеном обичају,
своје презиме извели од очевог или дједовог
имена. Тако се неки потомци Филипа Петрова
(Stablo 3 – I deo) презивају Филиповићи; неки од
потомака Илије Митрова (Stablo 3 – II deo) су
Митровићи, а сви потомци Милоша Живова (Stablo 3
– II deo) су Живовићи.
Извјесно је да је родоначелник данас
најбројнијег огранка братства Мићуновића
Мићун Шогов живно у Велестову, гдје су
касније живјели и његови потомци. Дакле,
колијевка нашег братства је Велестово, већи
предио са истоименим селом у њему, у племену
Озринићима, у Катунској нахији старе Црне
Горе. Поред сачуване традиције, потврду за
ово налазимо и код Јована Ердељановића. Ево
шта он о томе каже: "Велестово је повелики
предео на југу од планине Копитника. У њему
има седам села... На северу је од Барјамовице
село Велестово крај главног пута код опште
цркве свих Велестоваца. У њему су пет кућа
Станојевића и једна кућа Радичевића-Мрваљевића.
Још је даље на северу село Макљен, такође
крај главног пута. У њему је главно и старо
сеоце Макљен са 2 куће; више њега су, на
северу, Крушка Лалевића са 2 куће и Брешков
До са 2 куће; а на истоку је, под великим
брдом Вучићем, Криви До са 1 кућом. У селу
Макљену станују само Радичевићи-Мићуновићи".
Катунска нахија је у то вријеме пружала
веома оскудне услове за живот. Била је
пренасељена, а обрадиве и плодне земље врло
мало. Стање су погоршавале честе најезде
Турака и скоро непрекидно ратовање с њима.
Нијесу биле ријетке ни сушне године, које су
узроковале глад и народ бацале у још веће
сиромаштво, задуженост и безизлазан
положај. Такво стање је било и у остале три
црногорске нахије. Све то је условљавало
масовне миграције из Црне Горе. У то вријеме
најчешће се селило у Боку, под окриље
Млетака, а касније Аустрије, и Србију. О тим
масовним сеобама Црногораца, углавном из
економских разлога, има више објављених
радова.
Но посни катунски крш није се напуштао
само из разлога што се на њему насушни хљеб
ни мукотрпним радом често није могао
обезбиједити, већ и због других околности.
Тјескобан и оскудан начин живота неријетко
је изазивао међубратственичке и
међуплеменске размирице и сукобе, које су
се често завршавале и убиствима, што је,
опет, био повод за крвну освету, сматрану у
то вријеме обавезним видом прибављања
личне сатисфакције. То, или, евентуално,
неки други лични разлози, нагонило је
појединце да емигрирају из свог родног
краја. Неки су, сами или с породицом,
ускакали код Турака у Никшић или Требиње,
док су други бјежали у Србију, или чак у
Америку. Из страха да их тамо не пронађу они
испред чије су освете побјегли, најчешће су
мијењали дотадашње презиме. Презиме се,
међутим, мијењало и из простог разлога што
је у пасошу, који је исељеник узимао на
Цетињу, писало само његово лично и очево име,
па су власти у крају гдје би се населио,
приликом уношења у књиге, презиме
досељеника изводиле од имена његовог оца.
Немогуће је сада утврдити потпуне и
истините податке о миграцији Мићуновића с
Велестова. Међутим, поуздано се зна да је у
склопу познатих масовних миграција
Катуњана било и наших братственика. Наиме, у
другој половини деветнаестог вијека,
нарочито послије битке на Граховцу 1858.
године и црногорско-турског рата 1876-1878.
године, када су Никшићке Рудине коначно
припале Црној Гори, тамо је преселио знатан
број наших братственика и населио се у
Трепчима и Смрдуши, гдје и данас живи
неколико породица од њиховог потомства.
Један број њих је убрзо одавде преселио у
Штедим и Виталац, села у Никшићком пољу,
гдје су, као заслужни ратници, добили земљу,
која је до тада била власништво никшићких
Турака.
Послије ослобођења топличког краја, у
Србији, од Турака, 1878. године, тамо је, у
склопу масовног пресељења Црногораца,
нашло ново мјесто живљења и више породица
нашега братства.
И у првом и у другом свјетском рату
народ у Црној Гори био је изложен потпуном
осиромашењу. Зато су, природно, послије
завршетка тих ратова, опет наступале
масовне сеобе у потрази за бољим условима
живота. Међу тим бројним исељеницима из
Црне Горе било је и доста породица
Мићуновића. Оне су иза првог свјетског рата
преселиле на Косово и Метохију, а иза другог
у Војводину.
Наводимо имена домаћина, наших
братственика, који су 1945. и 1946. године из
Смрдуше одселили у Војводину: Божо Илијин
(Stablo 3 – II deo, VII), Божо Васиљев (Stablo 3 – I deo, VIII),
Блажо Лукин (Stablo 3 – II deo, VII), Вујадин Иванов
(Stablo 3 – I deo, VII), Максим Јованов (Stablo 3 – II deo, VII),
Марко Вуков (Stablo 3 – II deo, VII) Мило Вуков (Stablo 3
– II deo, VII), Милош Крстов (Stablo 3 – I deo, VIII),
Милутин Јованов (Stablo 3 – I deo, VIII), Мирко
Петков (Stablo 3 – II deo, VIII), Никола Крстов (Stablo 3
– II deo, VII), Обрен Мирков (Stablo 3 – II deo, VIII),
Радован Крстов (Stablo 3 – II deo, VII), Радован
Видаков (Stablo 3 – II deo, VII), Радован Јованов (Stablo
3 – I deo, VIII), Сава Талов (Stablo 3 – II deo, VIII) и
Стеван Костов (Stablo 3 – I deo, VIII). Тада су
одселили и Драго Николин (Stablo 3 – I deo, VIII),
Душан Јагошев (Stablo 3 – I deo, VIII) и Даница удова
Спасоја Јагошева (Stablo 3 – I deo, VIII), али су се
послије годину дана вратили у свој родни
крај. Нешто касније одселила је из Каменска
и породица Николе Јованова (Stablo 3 – I deo, VIII).
Сви су се настанили у Врбасу, изузев
Радована Видакова, који је добио насељење у
Змајеву.
О појединачном напуштању завичајног
огњишта наших братственика сачувана су
нека казивања. Овдје наводимо неколика која
смо знали одраније, или смо за њих чули
приликом рада на овој хроници.
У вријеме кад су хајдучке чете из Црне
Горе често ускакале у Херцеговину у потрази
за турским зулумћарима и плијеном, један од
Вукових потомака, по свој прилици то је био
Митар Стеванов (Stablo 1, V), је, по казивању, био
у једној од тих чета, која је с Велестова
пошла у Гацко. Док је чета била у засједи
испод куле Ченгића у Липнику, овај наш
братственик с још једним другом је,
савладан умором од дугог пута, заспао и тако
су њих двојица остали иза чете. Кад су их
ујутро Ченгићеви пандури открили и привели
бегу, овај им је, сазнавши да је један од њих
потомак Вука Мићуновића, баш зато поштедио
живот, али им је заповиједио да не смију
заноћити на његовом земљишту, које се
протезало чак до Сомине. Њих двојица се из
неког разлога, а вјероватно од зазора што су
остали иза чете и што су разоружани, нијесу
хтјели вратити на Велестово, већ су се
настанили испод Троглава у Горњим
Црквицама, гдје и данас живи неколико
породица њихових потомака.
Филип Петров (Stablo 3 – I deo. VI) живио је на
Буску, у Горњим Трепчима. Тада је у
сусједним Бањанима племенски капетан био
Ћетко Пејов (Ераковић), који је, поред
јунаштва, био познат и као пријек и
самовољан човјек. Код Филипа, док је био још
дјечак, родила се идеја да убије Ћетка
Пејова. Кришом је пошао у Ливеровo Поље, код
Велимља, гдје је била Ћеткова кућа са свим
пратећим објектима који чине једно богато
сеоско домаћинство. Како му се није указала
прилика да убије капетана Ћетка, Филип му је
запалио стогове сијена, а пожар је убрзо
захватио и штале и кућу. За дуго времена
није се знало ко је виновник те несреће.
Међутим, Филип је, кад се оженио, дуго чувану
тајну повјерио својој жени. Али, једном се
њих двоје нешто посваде и он жени опали
шамар, а жена љута цикне: "А, бога ми ћу
казат ко је запалио Ћетка Пејова!" То неко
чује, а зли гласи се брзо шире, те и Ћетко
Пејов сазна ко му је запалио имовину. Филипу
није преостало ништа друго него да бјежи
главом без обзира куд га очи воде. Ново
станиште нашао је у Топлици, гдје му и данас
живе неки потомци, а своје презиме извели су
од његовог имена (Филиповић).
Узрок одласка с Велестова Благоте
Вукова (Stablo 2, VIII) био је један несрећан
случај у ком је страдао његов рођак и први
сусјед Периша. Они су се, наиме, отимали око
некаквог ножа, па је у том рвању Периша
задобио рану од које је касније умро. Иако
је, по казивању, Периша прије смрти говорио
да га Благота није намјерно ранио и својој
породици оставио аманет да се не свете, даљи
опстанак на Велестову за Благоту и његову
породицу био је неподношљив. Одселио је у
Кочане, код Никшића, гдје је провео неколике
године, а затим је 1903. године прешао прво у
село Бериље, код Прокупља, па пошто му се то
мјесто није допало за стални боравак,
преселио је у Реткоцер, код Медвеђе у Горњој
Јабланици, гдје је и умро од тифуса 1914.
године. Благотини синови су из Реткоцера
одселили и то: Вуко 1929. године у село
Пропаштицу, код Приштине, одакле је ратне
1941. године преселио у Туларе, а Ђуро је 1946.
године колонизиран у Српски Милетић.
Вјероватно негдје средином прошлог
вијека је због крвне освете побјегао с
Велестова Живо Павићев с породицом (Stablo 1, IV).
Кратко вријеме је живио у засеоку Селина,
код Велимља, у Бањанима, затим у Јабуковцу,
код Грахова, гдје је и умро. Синови му: Тодор,
Јанко и Богдан су се, послије граховачке
битке 1858. године и припајања дијела
Никшићких Рудина Црној Гори, преселили у
заселак Ђурђев До, село Смрдуша, у Рудинама.
Два сина Милоша Живова, којега су Турци
убили у Ријечанима, Никола и Милутин (Stablo 3 –
II deo, VI) су, према казивању, 1882. године
одселили у Србију и настанили се у селу
Жегрови, код Куршумлије, гдје и данас има
њихових потомака, али се презивају Живовићи.
Којица Богданов (Stablo 3 – II deo, VI) је
негдје око 1920. године преселио из Ђурђевог
Дола на Косово, одакле су његови синови Гашо
и Видак иза другог свјетског рата
колонизирани у Црвенку, у Војводину.
Буран друштвени и привредни развитак у
Југославији послије другог свјетског рата
условио је масовно напуштање завичајног
села и одлазак у школе и на посао широм наше
домовине, а тежња за што већом зарадом многе
је одвела и ван њених граница. Тако имамо
ситуацију да је, крајем XX вијека, остала у
Велестову, колијевци братства, од бројних
потомака његовог родоначелника Мићуна
Шогова, да живи само једна породица.
II
У овом кратком излагању до сада
углавном је била ријеч о Мићуновићима који
су потомци Мићуна Шогова Радичевића с
Велестова. Али, већ на самом почетку ових
уводних напомена речено је да сви
Мићуновићи нијесу поријеклом с Велестова и
да нијесу сви потомци Мићуна Шогова. Ево до
којих се сазнања дошло у току истраживања и
прикупљања грађе за овај родослов:
1.
У граду Никшићу и његовим приградским
насељима Драгова Лука и Кочани, као и у још
неким мјестима живи више породица с
презименом Мићуновић, а за које се поуздано
зна да нијесу од Мићуна Шогова. Прије
доласка у мјеста садашњег боравка, живјели
су у селима: Риђани, близу Никшића, и Крсцу,
код Трубјеле у Рудинама.
Један од истакнутијих братственика
овог огранка - Мирко Јошов (Stablo 4, IX), оставио
је запис у ком доказује да они воде
поријекло од Мрваља Шогова. односно од
Мрваљевог сина Новака, који је био
тјелохранитељ владике Данила. Дакле, према
овом мишљењу, заједнички предак ова два
огранка био би Шого Радичев из Велестова.
Неколико старијих људи из овог огранка
мисле да они своје данашње презиме имају
све од Новака Мрваљева. Међутим, зна се да су
Мрваљеви синови Драшко и Вукота,
прослављени јунаци и војводе, опјевани у
"Горском вијенцу" и народним пјесмама,
своје презиме извели од очевог имена и били
су Мрваљевићи. Њихови потомци, који су и до
данас задржали то презиме, као и
Турчиновићи, који су се касније одвојили од
Мрваљевића, рођакају се са Мићуновићима,
потомцима Мићуновим, јер им је Шого Радичев
заједнички предак.
Из података које је Мирко Јошов оставио
произлази да је Новак Мрваљев имао само
једног сина - Брацана, овај такође једног -
Голуба, па и Голуб само Николу, а тек је
Никола имао два сина: Драгоја и Мијата. Да ли
су се Новак Мрваљев и његови потомци до
неког времена, и до када, презивали
Мрваљевићи, што би било логично, јер су и
Новакова браћа узела презиме по оцу, или су,
пак, били Мићуновнћи, није извјесно. Зашто
би само Новак Мрваљев узео презиме друкчије
него му браћа и зашто баш Мићуновић, по
стрицу, а не Мрваљевић, по оцу, - данас је
тешко разјаснити.
Једна друга верзија о презимену овог
огранка Мићуновића је логичнија. Наиме, кад
је Баћо Ђуричин, један од истакнутијих
црногорских јунака и првака био командир и
командант Рудинско-трепачког батаљона и
живио у Штедиму, сусједи су му били неки из
овог огранка (судећи по генерацијама то би
могли бити Драгоје и Мијат Николини, или
њихови синови). Да ли су се они тада
презивали Мрваљевићи, или су, попут
Турчиновића, били извели друго презиме од
имена неког од својих предака, није познато.
Они су, како предање каже, у тој средини били
малобројни и потиснути од знатно бројнијих
братстава. Због тога су, цијенећи углед и
друштвени положај командира Баћа и
бројност и углед братства Мићуновића, а
сигурно и знајући за сродничку блискост с
њима, изразили жељу да се и они презивају
Мићуновићи. Командир Баћо им је, наводно, то
омогућио. Чак постоји и анегдота како су се
томе противила Баћова браћа и рођаци, а он
им одбрусио: "Ајде, чоче, нека нас је више!"
и било је како је он хтио. Можда би упорном и
пажљивом истраживачу пошло за руком да у
Архиву на Цетињу пронађе неки докуменат,
који би расвијетлио ово питање.
Но, једино што можемо са сигурношћу
тврдити јесте да ово питање не оптерећује
много садашњу генерацију братственика из
ова два огранка. Они, што је најбитније,
међусобно одржавају сасвим блиске, праве
рођачке односе, а то потврђује и чињеница да,
без обзира на велику бројност и једног и
другог огранка, није до сада било ниједног
случаја међусобне брачне везе.
2.
У Лесковцу се 1990. године појавила књига
Добросава Туровића "Јунаци Гвозденог
пука" у којој је објављена биографија (и
фотографија) Илије Мићуновића. На основу
података о нашим братственицима, којим су
аутори родослова до тада располагали,
нијесу могли утврдити о ком се Илији ту ради.
Истраживање их је довело до Петра Матова
Мићуновића (Stablo 4, III). Он им је потврдио да је
Илија, о којему је ријеч у поменутој књизи,
његов стриц и укратко нам је објаснио
поријекло овог огранка Мићуновића. Међутим,
за потпунију информацију упутио их је на
Божа Марковића.
Божо Јошова Марковића, потпуковника у
пензији, имао је сакупљену богату грађу за
родослов братства Марковића. У графикон
мушких потомака свога братства унио је и
потомке Мићуна Марковића, јер се они, и
поред тога што се званично презивају
Мићуновићи, осјећају као Марковићи, с њима
одржавају рођачке везе, славе исту славу св.
Николу и др.
Према казивању Божа Марковића, Мићун
Марковић је живио у селу Трњинама, у Цуцама.
Његова три сина (Stablo 4), послије очеве смрти,
одлуче да потраже боље услове за живот. И
они су, 1893. године, попут многих Црногораца
који су тада селили у Србију, одселили у
Јабланички крај и настанили се у селу
Медевце, општина Медвеђа. У новом мјесту
боравка узели су и ново презиме, које је, по
тада устаљеном обичају, изведено од очевог
имена.
Синови Мићунови нијесу ни пуне двије
деценије имали миран живот у новом мјесту
боравка: заређали су ратови: два балканска,
а затим први свјетски, па је требало стати
на браник домовине. Особине родољубља и
јунаштва, урођене у братству и племену
старог завичаја, тада је нарочито испољио
најмлађи Мићунов син Илија. Из већ поменуте
књиге "Јунаци Гвозденог пука", његови
биографски подаци су:
"Прослављени
јунак "Гвозденог пука" Моравске
дивизије Илија Мићуновић, из Медевца,
носилац је Карађорђеве звезде, Златне
медаље Обилића и других српских и страних
одликовања. Његова храброст и ратничка
врлина дошла је до изражаја у жестоким
борбама са Аустријанцима и Немцима 1914-1915.
године. У борби на Гучеву 24. X 1914. са Швабама,
наредник српске војске Мићуновић са својим
водом заробио је читаву чету Аустријанаца и
њихових једанаест официра. За њега кажу то
је био јунак коме није било лако наћи замену.
Илија Мићуновић, осведочени јунак из Церске,
Колубарске и Дринске битке, после албанске
голготе 1916-1918. године наставио је ратна
војевања на Солунском фронту. Прославио се
у познатој бици на Говедарнику, и за
испољено јунаштво и самопожртвовање
одликован златном Медаљом Обилића за
изузетну личну храброст. После пробоја
Солунског фронта, септембра 1918, гонећи
непријатеља који се у паници повлачио
испред српске војске, Мићуновић са његова
три војника и са поручником Петром
Павловићем у претходници, заробио је
тридесет три немачка официра и шест њихових
војника, као и два бугарска војника и још
три Немца, од којих су два била потпоручника.
За тај храбри војнички подвиг Илија
Мићуновић унапређен је од наредника у чин
резервног потпоручника. У завршним ратним
ослободилачким операцијама новембра 1918.
Илија се разболео од шпанске грознице. Са
Косова и Метохије је упућен У Медевце,
својој кући на лечење. Међутим, тада од
опаке болести није било лека, те је
Мићуновић умро децембра 1918. године."
3.
Посљедњих деценија прошлог вијека у Србију
је масовно селило становништво не само из
Црне Горе, већ и из Брда. Тада је из Пипера,
вјероватно 1886. године преселио и настанио
се у селу Трпезе, код Куршумлије и Мићун
Михаиловић.
Мићунов син је своје презиме извео од
очевог имена, па се он, а касније и његови
доста бројни потомци, презивају Мићуновићи.
Укупно их до данас има шест генерација,
рачунајући и родоначелника братства.
У новом мјесту живљења помно су чували
и његовали традицију и обичаје из старог
завичаја. Задржали су па и данас имају крсну
славу Аранђелов дан. Већ одмах су били у
прилици да ратничке врлине, развијане и
уздизане до култа у њиховим Брдима у току
вишевјековне борбе с турским освајачима, и
тамо доказују. Мићунов син Мијајло је
погинуо у сукобу с Арнаутима; унуци су му
били храбри борци у балканским ратовима, а
један од њих - Никола био је ратник и на
Солунском фронту.
Напуштање села и одлазак за послом у
разне крајеве Србије послије другог
свјетског рата захватило је и овај огранак
Мићуновића.
За све ове податке о овом огранку
братства Мићуновића дугујемо захвалност
Предрагу Драгишину (Stablo 4, V).
4.
Извјесно је да у неколико мјеста у
Херцеговини и данас има, или је донедавно
било, Мићуновића. Међутим, чињеница је да
они и Мићуновићи из Црне Горе све до сада
нијесу одржавали скоро никакве контакте. Да
ли је томе узрок недостатак доказа о
заједничком поријеклу, или доста велика
удаљеност мјеста живљења, није извјесно.
Истраживања су дала сљедеће резултате:
а) У селу Подосоју, код Билеће, одавно
живи доста породица Мићуновића. Они су
чврсто увјерени да су потомци Андрије
Мићунова, с Велестова. Мисле да је њихов
далеки предак, који се звао Остоја, прије
неких можда двјеста година (а то потврђује и
број генерација од њега до данас) из Риђана,
или из Смрдуше прешао на Оровац, код Требиња,
одакле је убрзо преселио у Мириловиће,
затим Шобадине и, најзад, трајно се настанио
у Подосоју.
Ево шта о томе каже познати научни
радник и истраживач насеља и становништва у
Херцеговини др Јевто Дедијер: "У
Подубовцу су куће разбацане у неколико
чопора. На истоку је чопор Боботовина (2 куће),
у којој живи породица Мићуни." А затим
пише: "Мићуни су поријеклом из Риђана у
Црној Гори. Веле да су из племена Вука
Мићуновића, што се пјева у Горском вијенцу.
Из Риђана су одселили прије 80 година.
Живјели су у Зупцима, Мириловићима и
Шобадинама. Славе Јовањдан."
Да се ово што Дедијер пише односи на
претке данашњих Мићуновића у Подосоју нема
дилеме, иако им се презиме не подудара. Ови
данас тврде да је то посљедица
аустроугарске администрације, која је
често скраћивала наша презимена. Да су се и
прије Дедијеровог истраживања, које је било
на самом почетку овог вијека, презивали
Мићуновићи, а не Мићуни, наводе као доказ да
на споменику њиховог прадједа Луке
Васиљева (Stablo 4, III), који је умро 1875. године и
сахрањен код цркве у Подосоју, пише: Лука
Мићуновић.
Вријеме пресељења њиховог претка, које
они наводе, падало би на сам крај 18. или
почетак 19. вијека, а по Дедијеру то би било
неких двадесетак година касније. Из
историје се зна да су тада Риђани, село у
Никшићком пољу, удаљено свега 5-6 километара
западно од града Никшића, били претежно
насељени црногорским ускоцима, који су из
страха од крвне освете, или из других
разлога, потражили уточиште код никшићких
Турака. Смрдуша, село у Никшићким Рудинама,
коју Мнћуновићи у Подосоју помињу као
могуће мјесто одакле је преселио њихов
предак, у то вријеме је била ненасељена и
служила је само као јесењи катун никшићких
Турака.
Подаци којима ми располажемо о
потомцима Мићуна Шогова не казују нам да је
неки од њих био ускок код никшићких Турака,
нити, пак, да је прешао у Херцеговину. Но, не
искључујемо могућност да је приликом
прикупљања података неки од Мићунових
потомака заборављен, као што се десило с
извјесним Перишом, о чему ће бити ријечи
касније, или пак, да су га они што су
казивали податке намјерно изоставили, баш
зато што је био ускок, па да је управо то тај
предак Мићуновића у Подосоју и у Јазини, код
Требиња. А то што је из Риђана прешао на
читлуке требињских, а затим билећких бегова,
и што је промијенио крсну славу, могло би се
тумачити као његово настојање да буде што
даље и да што боље укрије траг од могућих
осветника.
Но, исто тако, постоји мишљење, да се не
може искључити могућност да се ради о
ускоку од другог братства из племена
Озринића, чији се отац, можда, звао Мићун, па
да је он, преласком у Херцеговину, од очевог
имена извео своје презиме, што је у то
вријеме била редовна пракса. Уосталом и
Дедијерово навођење већ цитираног мишљења
Мићуна, које је он нашао у Подубовцу, о свом
поријеклу није одређено. Наиме, не тврде
изричито да су из братства, него само да су
из племена Вука Мићуновића, а то се може
тумачити двојако.
Али, без обзира која је од ове двије
претпоставке тачна, битно је да садашње
генерације воде поријекло ако не од истог
братства, а оно сигурно из истог племена и
да одавно имају заједничко презиме, те би
зато рођачке везе и чешће контакте требало
успоставити и даље одржавати.
Према казивању Мићуновића у Подосоју
њихов предак Остоја имао је четири сина (Stablo
4) Од Васиља и Пеја у вријеме сакупљања
података имало је 20 домаћинстава и то у
Подосоју 16, Београду 2 и Сарајеву и Требињу
по једно. Њихову структуру приказаћемо у
поглављу о братственичким домаћинствима.
Остојин син Томо је, наводно, преселио у
Бијељину и његово потомство се по њему
презива Томићи. Четврти Остојин син Милош
се, по казивању, кад је био у Подосоју,
једном припремао да прослави Божић. Утом је
наишао Турчин и отео му пециво. Милош није
хтио да отрпи такву увреду, већ је убио
Турчина, па је с породицом некуд побјегао.
Мисли се да је отишао у Црну Гору, али му се
од тада губи сваки траг.
Овај огранак Мићуновића у Подосоју
давао је у свим ослободилачким ратовима не
мали број храбрих бораца. Ђуран Павла
Васиљева (Stablo 4, IV) и Никола Митра Пејова (Stablo
4, IV) били су борци на Солунском фронту и
носиоци високих српских одликовања, а Гајун
Пера Остојина (Stablo 4, III) био је перјаник
књаза Николе и у бици на Вучјем Долу отео је
турску заставу, која се и данас чува у
Цетињском музеју.
б) У селу Јазини, код Требиња живи
Милорад Мићуновић с породицом. Он одржава и
имање у оближњем селу Оровцу, гдје му је
предак, према његовом сазнању, имао прво
насеље по доласку из Црне Горе. Милорад зна
породичну генеаологију само до прадједа
Лазара. Није сигуран да ли је баш Лазар, или
његов отац, а можда и дјед био први
досељеник на Оровац. У Јазини се стално
одржава само по једна кућа Мићуновића. Сада,
поред овог у Јазини, има још само пет
домаћинстава од овог огранка: у Београду 2, а
у Клеку, Тивту, и Сплиту по једно.
Мићуновићи из Подосоја, код Билеће и
ови из Јазине одржавају рођачке везе и
мисле да имају заједничко поријекло.
Међутим, нијесу сигурни у каквом су
сродству били Остоја и Лазар - њихови преци
до којих своју генеаологију најдаље знају.
Од Остоје до данас има седам, а од Лазара
шест генерација, што би упућивало на
логичан закључак да је Лазарев отац био
Остојин брат, а да је, можда, њихов отац био
тај први досељеник на Оровац. Но, ово су само
претпоставке.
в) У Земуну живе три брата Мићуновића,
који су овдје доселили из села Жабице, код
Љубиња, а не припадају ни једном до сада
поменутом огранку. Ево шта они кажу о свом
поријеклу:
Њихов дјед Перо, за кога мисле да је био
Мићуновић с Велестова, а до њега најдаље не
знају своју генеаологију, остао је удовац,
па се поново оженио кћерком неког ускока
Сораића, који је од турског зулума био
пребјегао у Црну Гору. Када је Аустро-Угарска,
по одобрењу Берлинског конгреса 1878. године,
окупирала Херцеговину, овај Сораић се
вратио у свој завичајни Љубомир, а са њим је
пошао и његов зет Перо, који је са собом
повео и два сина из првог брака. У другом
браку имао је још два сина. Касније су му сва
четири сина (Stablo 4, II) отишли као печалбари у
Америку, али су се у току првог свјетског
рата вратили да се боре за ослобођење своје
поробљене домовине. Послије рата нијесу се
враћали у Америку.
Већ је речено да расположиви подаци о
потомцима Мићуна Шогова, не казују да је
неки братственик из овог огранка одселио у
Херцеговину. Но, ни овдје се не искључује
могућност да су и овог Пера можда
заборавили они који су давали податке о
потомцима Мићуновим. Али, такође, не треба
искључити ни једну другу претпоставку, која
се чак чини вјероватнијом. Наиме, код Јевта
Дедијера, у његовој већ цитираној књизи "Херцеговина",
налазимо интересантно казивање, које је
скоро идентично с казивањем браће
Мићуновића из Земуна. Кад говори о
становништву Љубомира, Дедијер каже: "Цуца
је за вријеме окупације доселио из Црне
Горе. Кад су Сораићи били у бјежанији у
Црној Гори, овај се Цуца оженио њиховом
дјевојком, те је с њима дошао у Љубомир.
Славе Госпођин дан." Зашто Дедијер није
навео презиме овога Цуце, није јасно.
Вјероватно што су га сви у Љубомиру звали по
мјесту из ког је доселио.
Постоји претпоставка да је управо овај
Цуца, о ком говори Дедијер, био баш тај Перо,
дјед наших братственика из Земуна, да је он
од неког цуцког братства које слави
Госпођин дан (има их више, али којима, додуше,
ово није главна слава, већ прислуга"), а да
му се отац звао Мићун, па је и он, по тада
устаљеном обичају, у новом мјесту живљења,
од очевог имена извео презиме, као што су то,
на примјер, учинили синови Мићуна Марковића,
када су преселили у Јабланицу. Оваква
претпоставка се заснива на више чињеница:
прво, нема доказа да је иједан Мићуновић с
Велестова преселио у Херцеговину, друго, у
племену Цуцама Мићуновића никад није било,
треће, подаци којим располажу браћа
Мићуновићи из Земуна о женидби свога дједа
Пера и његовом пресељењу у Љубомир
подударају се с цитираним казивањем Јевта
Дедијера о Цуци, којега је он у вријеме свог
истраживања нашао у Љубомиру (касније су
синови Перови, по повратку из Америке и
завршетку првог свјетског рата, купили
имање у селу Жабици, код Љубиња, па су неко
вријеме тамо живјели) и четврто, Госпођин
дан је, према Дедијеру, славио тај Цуца (није
узео тазбинску славу, јер Сораићи славе
Ђурђев дан), а то је слава и браће Мићуновића
у Зумуну.
Крсна слава се узима као један од
елемената за утврђивање сродности, односно
заједничког поријекла појединих братстава.
Јевто Дедијер, међутим, о томе пише: "Помоћу
крсних имена може се утврђивати поријекло
само у случају, ако једно братство слави
какав незнатнији празник или празник који
се ријетко слави: св. Сава, св. Стеван
Дечански, св. Климентије (25. новембра), св.
Игњатије (20. децембра), Лазарева субота,
Аћимов дан." Непоузданост узимања крсног
имена као елемента за ову сврху потврђује
се и код братства Мићуновића: Аранђелов дан
(21 новембра) славе потомци Мићуна Шогова,
без обзира да ли се данас презивају
Мићуновићи, Филиповићи, Живовићи или
Митровићи и потомци Новака Мрваљева, за
које се зна да су од заједничког претка Шога
Радичева, али Аранђелов дан славе и потомци
Мићуна Михаиловића из Пипера, који с ова два
прва огранка немају заједничко поријекло.
Мићуновићи потомци Мићуна Марковића, већ
смо рекли да славе Никољ дан (19. децембра).
Мићуновићи у Подосоју и у Јазини славе
Јовањ дан (20. јануара), а Мићуновићи из
Љубомира Госпођин дан (21. септембра).
III
Као резултат жеље да се од заборава
сачувају поријекло и развој братства,
утврде сроднички односи и установи
тренутно стање братственичких породица и
мјесто њиховог живљења, настале су бројне
хронике многих црногорских братстава.
Прва идеја за рад на родослову братства
Мићуновића није новијег датума. Наиме, први,
колико је познато, рад те врсте штампан је у
Америци врло давно. Аутор му је наш
братственик Митар Јована Петрова (Stablo 3 – I
deo, VII), који је као и многи сиромашни
Црногорци у то доба пошао у Америку "трбухом
за крухом". Та прва хроника нашег
братства била је књижица малог формата, а
садржала је, поред не баш потпуних података
о именима и сродству братственика мушког
пола, још и неколико пјесама, вицева и
пошалица на рачун наших гастарбајтера у
Америци.
Други покушај рада на братственичком
родослову учинио је Ристо Илије Иванова
(Stablo 3 – I deo, VIII), службеник Општине на
Трубјели у вријеме између два свјетска рата.
Са жељом да успостави контакт са што више
братственика, он је, као пензионер, одлазио
у свако, или скоро свако, мјесто, гдје је
сазнао да живи неко од Мићуновића. Том
приликом је, на њему својствен начин:
савјесно и педантно, прикупљао податке,
који су, по његовом мишљењу, били релевантни
за хронику. А то су, уствари, била имена
мушких чланова братства по линији
насљедства и то само за огранак од Мићуна
Шогова. Њега, на жалост, није интересовало
комплетно стање братственичких породица у
вријеме када је с њима контактирао, те такве
податке није ни биљежио. Није, дакле, тражио
податке ни за друге огранке нашег братства.
Шеме у које је уносио податке доста су
развучене и тешко да би их у таквом облику
било могуће умножавати. Смрт га је, 1978.
године, омела да започети рад на родослову
среди и доврши.
Коначно Милан Саве Перишина Мићуновић
и Спасоје Петра-Шора Маркова Мићуновић су
до сада најпотпуније објединили раније
расположиве податке, наставили истраживање
и коначно 1996 године објавили "Родослов
братства Мићуновића". Рукопис покојног
Риста Илина дала им је његова кћерка
Радојка, удата Драшковић.
Имена су у табеле, углавном, унијели
тачно онако како их је Ристо забиљежио.
Међутим, приликом рада на даљем прикупљању
и провјери података, установили су да у
Ристовим шемама има извјесних недостатака.
На примјер, у казивању о разлогу одсељења
Благоте Вукова с Велестова, помиње се његов
рођак Периша, а његово име није забиљежено,
што изазива сумњу да можда има још
заборављених братственика; затим: Марко
Лазарев (Stablo 2, VII) имао је шест синова, а не
четири; Војин Вуков (Stablo 2, X) имао је два, а не
једног сина; Илија Крстов (Stablo 2, IX) шест, а не
пет синова и сл. У више случајева уписано је
хипокористично, а не право име, на примјер:
Вељо, умјесто Вељко, Веселин или Велимир;
Мијо, умјесто Миливоје, Рајко, умјесто
Рафаило итд. Те пропусте су, колико су били у
могућности, отклањали.
Ристо је у више случајева умјесто
крштеног имена братственика записао његов
надимак. Наведено је неколико примјера:
Баћу Ђуричину (Stablo 3 – I deo, VII) право име било
је Стеван; Шору Маркову (Stablo 3 – I deo, VIII) Петар;
Зеку Блажову (Stablo 3 – I deo, VIII) Лука итд.
Надимци су, уствари, сасвим у заборав
потиснули крштено име ових личности и оне
су под надимком, а не својим правим именом,
постале и остале познате. Зато су у табелама
оставили надимке односних личности.
Интересантно је да два братственика
имају муслиманско име: Мустафа Шајов (Stablo 2,
VII) и Мурат Павићев (Stablo 1, IV), а више њих
добило је име по називу звјерке или птице:
Вук, Голуб. Објашњење за ово забиљежио је
још Вук Караџић. Наиме, родитељи чија су
дјеца често умирала, новорођенчету су
давали такво име, јер ће, наводно, под тим
именом бити отпорније и имуно на враџбине и
уроке, у што се тада доста вјеровало. У
најмлађој генерацији има неколико
америчких имена: Џон, Џонсон, Брендон.
Мада су табеле с именима братственика
довољно прегледне, читљиве и јасне, ипак, да
не би било дилеме, ево одређених објашњења и
упутства. Укупно 5 Web страна (Stablo 1, Stablo 2, Stablo 3
- I deo, Stablo 3 - II deo и Stablo 4). Прве четири Web стране
садрже имена мушких потомака Мићуна Шогова,
на петој Web страни (Stablo 4) су имена потомака
Новака Мрваљева, Мићуна Марковића, Мићуна
Михаиловића и Мићуновића из Херцеговине.
За табеле пете Web стране нијесу
потребна посебна упутства, док је за
предходне Web стран то неопходно. На првој Web
страни (Stablo 1) су имена братственика (Мићуна
Шогова и његових потомака) из првих шест
генерација. У заглављу табеле римским
бројевима означене су генерације, па се
јасно види да је Мићун прва генерација, Вук
и Андрија друга, Јован, Милош, Живко, Дајица
и Павић трећа итд. Уз имена лица из шесте
генерације у правоугаонику је дупла
стрелица напред преко које се хипервезом
наставља преглед њиховог даљег потомства.
На свакој сљедећој табели Web страна: Stablo 2,
Stablo 3 - I deo, Stablo 3 - II deo, поновљено је једно или
више имена из VI генерације и даље слиједе, с
назнаком генерације, имена њихових
потомака. Правоугаоници с именима очева
линијама су повезани с правоугаоницима у
којима су имена њихових синова, а у задњим
генерацијама су уписана и имена кћери.
Многи братственици, на жалост, нијесу ни
заснивали породицу, већ су млади умрли, или,
најчешће, погинули, а један број
братственика није имао мушког потомства. Уз
имена тих братственика стоји звездица у
десном горњем углу правоугаоника. У
табелама на Web странама: Stablo 1, Stablo 2, Stablo 3 - I deo
и Stablo 3 - II deo уписана су имена свих мушких
потомака Мићуна Шогова, без обзира да ли су
задржали презиме Мићуновић, или су га
промијенили.
Зар треба и рећи да без жене не би било
ни потомства и да се без њене улоге у
друштву не да ни замислити живот уопште.
Историја, народна традиција, умјетничка и
народна књижевност пружају нам много
примјера херојских подвига Црногорки, који
ни у чему не заостају иза подвига
Црногораца. Има сигурних доказа да је не
мало одважних, храбрих и племенитих одива
било и у братству Мићуновића. Па, ипак, наше
табеле садрже имена само мушких потомака,
осим у задњим генерацијама где су
прикупљени и подаци и о кћерима Мићуновића.
Имена жена једноставно је прекрио вео
заборава. Зашто је то тако, тешко је
схватити, а још теже објаснити. И др Живко
Ђурковић у родослову осам кленачких
породица констатује да је највећи
недостатак тог његовог рада "изостатак
женског чланства кроз пасове и генерације".
Неминовно је његово објашњење тог
недостатка истинито, а поготову тврдња: "Неписани
закони племенског живота обликовали су се
тако да се мушки чланови ("људи") памте
до најдаљих предака, а женски, само у
изузетним случајевима, а детаљно и
прегледно најдаље до трећег или четвртог
паса уназад... Тај "заборав" или "превид"
у родослову садржан је у чињеници да су
вриједносни критеријуми били усмјерени на
оне области живота у којима је жена мање или
мање видљиво учествовала. То су била два
друштвено најистуренија и за вредновање и
памћење најуноснија ентитета - рат и власт.
Учешће мушких чланова у овим одлучујућим
егзистенцијалним пословима је одмах
рангирано кроз причу и пјесму, преко
признања и награда, те се тако улазило у
фонд онога што је за трајање и будућност...
Уз то, и тада и данас, мушкарци продужују
породично стабло и то није безначајан него
прворазредни друштвени и вриједносни
чинилац. Томе треба додати и чињеницу да је
мушкарац, а не жена домаћин куће, што му је
такође обезбјеђивало одређену врсту јавног
статуса."
Аутори Родослова братства Мићуновића
су томе додали да је изостављање жене из
родослова дијелом посљедица и специфичног
схватања улоге жене, да не кажемо њене
запостављености, у црногорском друштвеном
животу. Зна се, на примјер, да женска дјеца
за дуго времена нијесу никако, или су, пак,
врло ријетко школована; да су жене само у
изузетним случајевима ишле на скупове гдје
се одлучивало о важним племенским питањима
и сл. Било је чак и сада, када смо тражили
податке за све чланове братственичких
домаћинстава, негодовања од појединаца, уз
образложење да је то сувишан посао, те да не
треба у родослов уносити женска имена, јер
то нема ни у хроникама других братстава и сл.
Ауторима овог рада је, пак, веома жао што
нијесу могли сазнати и забиљежити имена
свих жена у нашем братству да их сачувају од
заборава на исти начин као што је то урађено
за мушко потомство.
IV
Многи наши братственици дали су свој
живот у борби за слободу, почев од Вука, који
је 1715. године пао у јуришу на требињску
капију - до Ђура Гојкова, који је, према
нашем сазнању, посљедњи од братственика
погинуо на бојном пољу, 6. маја 1945. године на
Сремском фронту. Ко зна колико је
Мићуновића пало борећи се за слободу своје
родне груде у првом периоду историје нашег
братства! Сигурно је да се за многе неће
никад ни сазнати ни кад, ни гдје су погинули,
јер је из тог периода мало и писаних
докумената и споменика на којима би било
записано име, мјесто и датум њихове
погибије.
Када су крајем седамдесетих и почетком
осамдесетих година становници Никшићких
Рудина одлучили да подигну споменик
Рудињанима палим у два балканска и два
свјетска рата, сакупљени су подаци за 236
бораца, који су у вријеме тих ратова живјели
у Рудинама, или су, пак, њихови родитељи из
Рудина одселили у друга мјеста широм
Југославије, па су им синови тамо за пушку
дорасли и дали живот за слободу. Од овог
броја тридесет је Мићуновића. Седам их је
дало животе у првом балканском, један у
другом балканском, седам у првом свјетском
и петнаест у другом свјетском рату.
У току аустроугарске окупације живот
су изгубили 23 наша братственика, било да су
погинули као комити, или стријељани због
отпора окупатору, било да су умрли у
злогласним швапским логорима, или на
принудном раду. Међу рудинским жртвама
фашистичког терора у II свјетском рату су и
три наша братственика.
Четири Мићуновића из Рудина погинула
су у босанско-херцеговачком устанку и
црногорско-турском рату у периоду од 1875. до
1879. године. Њихова имена налазе се у
списковима изложеним у Никшићком манастиру.
За све ове наше братственике основне
податке је дао Милан С. Мићуновић у књизи
"Никшићке Рудине у борбама за слободу".
Овдје нису наведена њихова имена из разлога што нијесу прикупљени подаци и за остале братственике који су свој живот дали у бројним ослободилачким ратовима, а нијесу поријеклом из Никшићких Рудина.
БИОГРАФИЈЕ:
РОДОСЛОВНО СТАБЛО: